Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

Dnevnik

DNEVNIK
U njemu su tajne sve
Nekad dečije, nekad odrasle,
On je prijatelj naš
I dobar i veran je baš.

U njemu piše svašta
Pa čak i o nečemu što se mašta,
U njemu su nečije želje,nečije tajne
I sve su one sjajne.

U njemu su i ljubavne priče
Čak je tu i znanje što se stiče,
Naravno tu ima i pesmi
Koje pišemo kad smo besni.

Da l znate o čemu pričam ja
Ako ne znate ostaće tajna,
Ali se nadam da svi razumete
Pa čak i ako ste dete.

LUKА ŠIPRAGA, 7-1, Rad učestvovao na konkursu (Ne)čitajte moj dnevnik

NAGRAĐENI RADOVI

U svetu drugarstva
U poslednje vreme u mojoj glavi često se kao klikeri kotrljaju najrazličitije misli. Sudaraju se tuga, bol, strah, zbunjenost, neverica.... Ne mogu, a da ne razmišljam o njoj.... Tako je teško naći pravog prijatelja koji te razume, koji je uvek tu za tebe, kojem možeš da veruješ. Taman kada sam našla pravog prijatelja, tu bitnu osobu u mom životu, nešto se desilo. Kao da se univerzum zaustavio tog trenutka....
Svakog jutra ustajala sam srećna, samo zbog nje. Pevale smo zajedno u jednom malom horu. Viđale smo se svaki dan. Družile smo se i vikendom. Uvek smo imale o čemu da pričamo. Bila je odlična podrška za sve. Njena dobrota prosto je bila prelazna.Uživala sam u lakoći svakodnevnog druženja, ne sumnjajući da će se to ikad prekinuti. Rekla je čak i da će uvek naći vremena za mene kada krene u srednju školu I putevi nam se pomalo odvoje.
Ponedeljak, 26.7. 2015,bacila sam svoj uobičajeni pogled na fejs i pročitala: ,,Petnaestogodišnja Tijana Jurić nestala." Sigurno je neka greška! To ne moze biti ONA! Pa na ovaj datum, 2004. smo se upoznale! Tek je stigla sa mora, treba da mi priča kako je bilo!Kao čekić po glavi, stvarnost me je zviznula, noge presekle, a dah zastao, kad sam videla i na tv-u udarnu vest.... Suze mi niz lice teku ... Nezaustavljivo...Ne znam šta da mislim...Šta da kažem...
Drugi dan potrage. Želim da verujem da je ona tu negde, da je dobro. Ali ne mogu. Duboko u sebi gubim nadu jer do sad niko nije nađen tek tako. Svaki njen trag je nestao, kao da je isparila. Svaki sledeći dan ona je bila moja jedina misao. Kako je? Gde je? Šta joj rade? Hoće li je ikad vratiti? Realnost oko mene je iščezla, osećala sam se kao u nekom filmu koji nema kraj. Zatvorila sam se u svoj svet. Lažne suze i izjave žalosti od osoba koje je čak i ne poznaju i koje je nikad nisu cenile ni volele. Podižem zidove oko sebe. Ne želim, ne mogu da budem deo ovoga. Želim povratak jednostavnosti i skromnosti našeg običnog dečijeg iskrenog prijateljstva. Bože, molim te da je pronađu!
Nakon 13 dana... Ponovo vest. Ovog puta je pronađena. Ali ne kako sam ja to želela. Niko od nas nije mogao da veruje. Naša Tijana!!! Kako to može biti ta osoba, moja najbolja prijateljica! Moja jedina podrška, najvažnija osoba u mom životu je otišla. Mrak. Tama. Nešto se u meni ugasilo. Ostala sam bez reči, dok je neobjašnjivi krik odjekivao u meni. Kako je tako plemenito srce moglo postati plen takvog zla?! Ili ta plemenitost privlači zlo, kao plus I minus ? Ne razumem....
Nova školska godina, novi dani bez nje. Zovu me drugi prijatelji. Ali ja ne želim, ne mogu... Ništa više nije isto. Na hor više ne idem.Ne prođe ni jedan dan, a da se ne pitam zašto baš ona... Roditelji me svakodnevno teše, ali sve dublje tonem u more tuge i bola.Već dosta dugo držim sve ovo u sebi i skrivam. Ne želim da budem slaba. Svaki put kad čujem njeno ime ili njen andjeoski glas ja zaplačem.
,, Ne volim rastanke i trenutke koji kazuju da je život prolazan. " Rekla si, Tićo. Nećemo se nikad rastati.Nosiću te u srcu, uvek, uvek, uvek....

К.B.
osvojena Druga nagrada na međun.literarnom konkursu u Ljuberađi

Razmišljam o....

Размишљам о....
Дани пролазе. Време пролази. Свему долази крај. Свему, смо не мојој тузи. Осећам да стојим залеђена у времену и простору. Не крећући се ни напред ни назад, ја нити напредујем, нити назадујем. Стојим у месту док ме држе демони прошлости. Не дозвољавају ми да будем срећна, а све око мене приказују црно. Не могу да их отерам, они се увек враћају. Не могу да побегнем од њих, бржи су од мене. Стално седе поред мене. Јасно их видим док ми шапућу да сам безвредна. Уморна сам од свега. Од школе, од себе, од свих.
Мислим да сам сама крива за све ово што ми се дешава. Сви моји проблеми били би решени када једноставно не бих осећала, јер осећати овако дубоко је и благослов и проклетство.
Синоћ сам сањала јако чудан сан. Стајала сам у соби пуној папира. Узела сам један који се налазио на гомили папира. Уплашила сам се чим сам видела његов садржај. Од страха сам га испустила. Брзо сам узела још пар, али сам се исто осећала и реакција је била иста. На сваком папиру је писао по један мој проблем, по један разлог за сузу. Ова соба је садржала ствари које сам желела да заборавим, ствари које су биле сакривене у најмрачнијем кутку мог ума. А сада ме је то стигло, задајући ми суров ударац.
„ Заборави све ове проблеме, твој највећи проблем је стварност. А она уме да буде гадна. Није лепакаонашисветови..",чуласамглас иза себе.
Окренула сам се и угледала петнаестогодишњег дечака. Имао је најлепше модроплаве очи које сам икад видела. Бројни ожиљци красили су му руке. Сваки је сведочио да је често ратовао са својим умом. Ногом је благо шутирао папире. „ Ко си ти?", упитала сам знатижељно.
„ Није битно. Битно је само да ја теби желим да помогнем. Видиш, твој проблем није проблем, већ твој став према њему. Док се неки људи не кају ни за шта, неки се кају за све и то их уништава. Тако и ти..", рекао је мирно.
„ Не разумем", одговорила сам тупо." Удахнуо је дубоко и смирено и полако рекао: „ Ако желиш да једноставно угасиш осећања, притисни онај прекидач."
На белом зиду иза мене је заиста био прекидач, само што га до сад нисам видела. Без размишљања сам му пришла и притиснула га .
Одједном потпуни мрак. Будим се и схватам да касним. Дан креће, демони су ту. Наизглед, све је исто. Све, осим једне ствари – не осећам ништа. И тако, након најбољег дана у животу, долазим кући.
Увече поново сањам сличан сан. Стојим у мрачној соби, не видим никог, само чујем глас : „ Мислим да си добро одлучила и да ниси зажалила. Жао ми је, не можеш то да промениш више. Овде је превише мрачно да би пронашла прекидач."
Ни не покушавам да га нађем, ни не желим. Овако је много боље и лакше.
М.А.
рад је учествовао на наградном конкурсу

Stranica iz dnevnika

26. јул 2014.
Драги Дневниче,
Пробудила сам се весела и мислила сам да је преда мном један предиван летњи дан. Након доручка сам отишла на интернет, на фејсбук. Шокирала сам се! Ударна вест је била да је моја школска другарица, Тијана Јурић, нестала! :(
Још увек не могу да верујем да је ово истина. Све се надам да је у питању нека грешка. Откада сам сазнала за ову тужну вест, не могу да се смирим. Непрестано размишљам о њој. Главом ми пролази милион питања: где је Тијана, кроз шта ли све пролази?
Цео дан плачем... Бринем се за њу и надам се да ће је ускоро наћи и да ће се вратити жива и здрава.
30. јул 2014.
Драги Дневниче,
Нисам ти се јављала јер немам "снаге". Тијана још није нађена и то ме је "сломило". Све ми делује тако нестварно, а ипак истинито.
Сада је ноћ и бесни летња олуја. Не могу да спавам јер стално размишљам о Тијани. У новинама сам прочитала да се Тијана боји олује и да сигурност и утеху увек налази у загрљају своје маме. И сада бесни олуја, и јако ми је тешко што знам да нема ко да је утеши. Молим Бога да пошаље Своје анђеле да је чувају и врате кући.
03. август 2014.
Драги Дневниче,
Јављам ти се да ти кажем да можда има наде да се Тијана врати. Претпоставља се да је отета и одведена у Европску Унију. Неки кажу да је ових дана виђена у Мађарској. Надам се да је то истина и да ће је ускоро пронаћи. Иначе, ових дана се много прича и о Милици Барашанин, Суботичанки, чији је живот мистериозно окончан. Страшно ми је када помислим да се овакве грозне ствари догађају у мом родном граду. Све ове ствари, као да руше моје безбрижно детињство и гурају ме у сурову реалност (изненадило ме је колико пуно отмица има и у Србији, а не само у "тамо далеком свету").
ТИЈАНА ВРАТИ СЕ! ЧЕКАМО ТЕ! :(
07. август 2014.
Драги Дневниче!
Не могу да верујем! Сазнала сам да Тијане више нема... Тијана је убијена... :((( Неки Драган Ђурић ју је отео и исте ноћи и убио. Зашто?! Зашто је ово морало да се деси?! :(((
Остала сам без речи, без мисли... у мени се створила празнина. Неизмерно сам тужна. Не могу... НЕ ЖЕЛИМ да прихватим да је ово истина!
Сетила сам се да је Тијана у свом саставу написала: "Не волим растанке, ни тренутке који доказују да је живот пролазан...". Баш ме је потресло што је ову дубоку мисао изговорила ни не слутећи шта је чека. То ме је подстакло да схватим да никада не знамо када ће нам се живот завршити, па је зато драгоцен сваки тренутак нашег живота.
Знаш Дневниче, можда јој је одузет живот, али ће она ипак наставити "живети" док год је се сећамо, и док год је неко носи у срцу.
Хана Гашпарић,8-3
рад који је учествовао на конкурсу (Не)читајте мој дневник

NAGRAĐENI RADOVI

Dedli ulica
Rano jutro, Njujork. Ulice su još bile mirne. Napolju je bilo tek nekoliko vozača i dva, tri pešaka.
Dedli ulica je uvek opravdavala svoje ime koje znači ubojito, na engleskom. Keli je podizala prašnjavu roletnu svoje usamljene radnjice u tihom i ubojitom kvartu. Posle nekoliko sekundi otvorila su se vrata preko puta. Na svoj posao, kao i obično, krenuo je laganim korakom, ministar prosvete, Majk. Mahnuo je Keli, i nastavio staloženim hodom napred. Keli zađe duboko u radnju da pokupi isporuku. Kao prigušen zvižduk malene ptice prošao je metak kroz ministra. Keli nije primetila ništa, okrenuta leđima slagala je kutije. Zatim je začula: „ Zovite hitnu, možda će da preživi!" Keli nije razmišljala, pozvala je muža da je što pre odvede odatle.
Budi se. Evo ga. „ Ministre, da li ste dobro?"
„Suigetsu, on je pucao."
Kao što deca skaču do kreveta i zatim legnu s mirom, tako je igrao ministrov puls na malom ekranu.
„ Oleg, priđi! Reci šta si video to jutro!"
„ Pa...Kao i obično, šetao sam na vrhu zgrade. Pomislio sam da mi se priviđa snajperista sa ljubičastom kosom."
Dok sam još odgovarao na pitanja, začulo se neko dešavanje oko radnjice.
„ Izađite, opkoljeni ste!" Videli su da neko skače sa krova kuće. Čovek sa ljubičastom kosom, u gaćama, sa mačetom u ruci. Zatrčao se. Brzim pokretima odrubio je glave svima, osim meni. Rekao je:
„ Živi, mrzi me! Kad naučiš da se boriš dođi pred mene."
Prošlo je dugo. Ljubičasti: „ Mali, pazi šta pričaš! Napadni!"Kjaj, japanski izgovor za završni padež kod samuraja.
Otvorih oči. Krvava oštrica virila je iz moje utrobe.
„ Još si slab. Žao mi je što moraš takav da umreš. Preneću tvojoj porodici srdačan pozdrav i neka oni završe tvoju priču, naravno, ako prežive."
Pustio me je. Pao sam na hladno dno ispustivši dušu.

Oleg Petrekanović, 7-1 razred
Osvojio Drugu nagradu na medj.festivalu osnovaca za kratku priču