Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

„Љубав је сусрет најлепши на свету“

„Љубав је сусрет најлепши на свету“

Љубав је нешто са чим се родимо; љубав је она нит која нас спаја са свим на свету. Морамо знати да љубави има увек онолико колико је дајемо. Љубав је слобода, зато – будимо слободни!
Љубав је најлепша ствар на свету. Некога волимо више, а некога мање, али свакога треба да волимо подједнако, јер је свако живо биће овде да би нас нешто научило. И сваки пут, из дана у дан, пружајте љубав свима! Приметићете да се исто толико љубави враћа и вама. Некога не волимо јер нам је учинио нешто лоше, али треба и њега да волимо као човека јер нас је нечему поучном научио. Ако не пружате љубав, приметићете да ни вама не пружају љубав и дани ће вам бити празни и тужни. Љубав нас увек испуњава и даје нам позитивну енергију и снагу. Љубав је нешто што се не може купити парама, али може се пружати и давати свакоме. Зато, треба уживати у љубави и бити задовољан сазнањем да сте некоме тренутком пажње улепшали дан.
Љубав је нешто најлепше и зато је увек пружајте свима! Будите слободни у томе.

Ива Габрић, 7.1

 

________________________________________________________________________________________________

 

„Љубав је сусрет најлепши на свету“

Свако се барем једном у животу заљубио. То је најлепши сусрет на свету. Тада имате лептириће у стомаку и три метра сте изнад неба.
За мене је то био веома занимљив сусрет. Ушао сам у обданиште и једног несвакидашњег јутра догодило ми се нешто, нешто што никад пре нисам искусио. Веома сам се чудно осећао. Кад сам ушао у собу, чуо сам познате гласове мојих другара, који су ме звали да се играмо. Било ми је веома забавно. У једном тренутку угледао сам усамљену девојчицу у ћошку собе. Била је прелепа. То је била љубав на први поглед. Пришао сам јој да се упознамо. Видео сам да је била јако уплашена. Пошто сам видео да се играла луткама, започео сам разговор о њима. Запазио сам да се смирила и да јој је било забавно. Сваки дан смо се дружили... све док једног дана нисам смогао снаге да јој искажем љубав. Пришао сам јој и рекао да ми се свиђа. Она ме је гледала веома чудно. Била је љута. Од тог дана више ништа није било исто. Почела је да се све више дружи са девојчицама, а мене је избегавала, иако, верујем, ни она сама није знала зашто. Схватио сам да ћу морати да је слажем. Иако ми је и сама помисао на то била грозна, смогао сам снаге и рекао јој да више нисам заљубљен у њу. Након тога све је било као некад. Дружили смо се и све је било одлично.
Од дана када сам је слагао, схватио сам да није увек паметно говорити истину. Ипак, дан кад сам је упознао никад нећу заборавити. Била је то љубав, сусрет најлепши на свету. Макар и у лажи, ова љубав и даље расте и не знам када ће достићи свој врхунац.

Лука Сударевић, 7.1

„На слово, на слово...“

„На слово, на слово...“

Писменост је веома важна за човека. Неписмене људе често исмевају, ругају им се, а ретко исправе.
Ако неки наставник прича како је његов предмет битан, а притом често греши, ученици ће га исмејати или неозбиљно схватити. Почеће да се смеју, па ће настати општи хаос у разреду. Можда га исправе, а наставник не прихвати то како треба... Могу добити чак и један. Опет, наставници би требало да се труде да науче, да прихвате исправку. Моји родитељи се често љуте када их исправљам, а изговор им је да су они своје већ научили. То није тачно – човек се учи док је жив! Пријатељи се такође некада наљуте, а понекада захвале. Мислим да нико не треба да се увреди или наљути ако га неко исправи. Штавише, треба да му буде захвалан. Може да се научи пуно док те неко исправља или ако ти некога исправљаш. Најбоље је да сам приметиш своје грешке и исправиш се.
Вероватно сам и ја много грешила у овом саставу, зато ћу сада да га прочитам још једном и исправим своје грешке, а што ми промакне,  исправиће наставница. Прихватићу то и трудити се да се те грешке убудуће не понове!

Жаклина Беседеш, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Многи не користе интерпункцијске знакове, а они су веома важни у исказивању осећања и расположења. Већина свакодневно користи различите начине комуницирања преко модерне технологије: комуникација преко телефона, лаптопа, компјутера, таблета... Овакво разговарање може бити о послу, о школи, о свакодневним активностима, али људи често заборављају интерпункцијске знакове и велика слова. Овај проблем се повећава свакодневно. Све чешће се користе скраћенице као што су „nzm“, „omg“, „lol“ и тако даље. Уводимо стране језике у наш и тако га прљамо. Овакво дописивање отежава младима и деци да науче правилан начин писања речи и интерпункцијских знакова. Интерпункцијски знакови су исто постали проблем модерне комуникације. Многа деца која користе овај начин комуникације не знају где да ставе зарез, тачку, узвичник, упитник, апостроф или велика слова. Скраћенице и мала слова се пишу и због журбе и „недостатка времена“. Људима је лакше да напишу „nzm“ уместо „не знам“ или „min“ уместо „минута“.
Неопходно је да што више пишемо и да шо више читамо како бисмо спасили наш језик.

Ива Киш, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

На слово, на слово... рецимо – љ! Вуково слово, четрнаесто у азбуци. Не користимо га често, али је лепо. Љубица, Љубомир, Љубисав, Љиљана... Љубица је добила име по љубичици; диван цвет, весник пролећа, цвета одмах после висибабе. Љиљана, по цвету љиљан; диван, бели, жути, шатирани, миришљав. Ипак, најлепша реч на слово љ је љубав. Љубав нам је свима потребна и без ње ништа не би било исто. Деца су плод љубави. Из љубави настају најлепша дела, слике, песме. Љубав можемо осећати према мајци, оцу, брату, другарици, свом љубимцу, домовини... Љубав нас испуњава, чини срећнима, пружа нам осећај сигурности.
Човек који може да пружи и прими љубав је најсрећнији и најбогатији човек на свету. Зато, ширимо љубав сваки дан.

Ива Варађанин, 8.3

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Оног дана кад је човек измислио прве знакове за писање, он је урадио велику ствар за себе. Слова ће му помоћи у развоју, а и у бележењу свега што је у прошлости направљено. Слова су омогућила развој у свим областима књижевности и науке.
Постоји пуно писама широм света: кинеско, хебрејско, арапско, турско... Већина народа (као и ми) ипак користи латинична и ћирилична слова. Наше писмо, нашу азбуку, преправио је Вук Стефановић Караџић. Њему можемо захвалити што немамо много слова и што нису компликована. Он је прилагодио ћириличну азбуку српском говору и био је сакупљач народних умотворина. Слова су омогућила не само да упознамо прошлост људи широм планете, већ и стварање значајних књига из свих области уметности и науке. Треба завирити и у једну школску торбу и видети гомилу слова. Чини нам се да је превише. Није то ништа ако се сетиш милиона књига на полицама библиотека у свету. Нажалост, од свих тих књига током живота стићи ћемо прочитати један јако мали део.
Слова омогућавају и развој технике. Можемо ли данас замислити живот без рачунара? И ту су слова важна. Она нам пружају много, али право богатство језика и културе даје књига. Зато људи треба да читају. Можда ће нам слова омогућити да постанемо писци, уметници или научници из области која нас занима.

Давид Вујковић, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Већина људи овог света зна да чита и пише. Ако читате ово, онда сте и ви део те већине.
Проналазак писма је створио границу између праисторије и историје. Прешли смо од човека чији је циљ био само да преживи у људе који мисле на ширу слику. Прво писмо је било сликовно. Свака слика је имала своје значење и, када бисте је ставили поред још једне слике, створиле би реченицу. Када бисмо упоредили сликовно и садашње писмо, видели бисмо добре и лоше стране данашњег писма. Да смо задржали сликовно писмо, не бисмо бринули о свим силним правилима правописа, граматика не би постојала, а живот би био лакши за ђаке. Али, са друге стране, како бисмо причали? Пошто је један глас једно слово, са ликовним писмом би то било немогуће. Покушавати научити нове језике би било пет пута теже, пошто уопште не би било сличности у словима два језика и, ако би се свет око нас поправљао и унапређивао, а наш језик остајао сасвим исти, онда би се људи вратили тамо одакле су и почели – у праисторију.
Без писмености и језика човек никада не би могао да напредује и стигне тамо где је сада.

Петра Т. Бабић, 8.3

Literarni konkurs "Lepo je voleti"

 
Učenica 5-3 razreda, Gala Savić, osvojila je 3. nagradu na literarnom konkursu " Lepo je voleti" Dečjeg kulturnog centra Beograd. Čestitamo!
 
 
 
 
 

 

Oči ljubavi

Pogledaj u oči ljubavi
i reci, da li vidiš me tamo ti, 
moja ljubavi!

Veza naša pravi sjaj, 
podji sa mnom i nazad ne gledaj! 
Ti i ja,

kao stvoreni jedno za drugo smo.

Pogledaj u oči ljubavi 
i reci da li vidiš me tamo ti!

Gala Savić, 5-3

 

Ogledalo

U ogledalu, samo odraz sam ja,
na putu, tvoja senka.

Uopšte me ne primećuješ.

Ostavljaš me u parku,
kada je sve u mraku.

Tvoja senka pod nogama sam ja,
tvoj trag,
a u ogledalu samo odraz.

Gala Savić, 5-3

 

Ti

Ako sam ja zvezda, Ti si moje nebo.

Ako sam ja sanjar, Ti si mi san.

Vidimo se sutra, moja potrebo,

jer Ti mi ulepšavaš dan.

Gala Savić, 5-3

 

20160331 093256 20160331 093247
 

Dnevnik

DNEVNIK
U njemu su tajne sve
Nekad dečije, nekad odrasle,
On je prijatelj naš
I dobar i veran je baš.

U njemu piše svašta
Pa čak i o nečemu što se mašta,
U njemu su nečije želje,nečije tajne
I sve su one sjajne.

U njemu su i ljubavne priče
Čak je tu i znanje što se stiče,
Naravno tu ima i pesmi
Koje pišemo kad smo besni.

Da l znate o čemu pričam ja
Ako ne znate ostaće tajna,
Ali se nadam da svi razumete
Pa čak i ako ste dete.

LUKА ŠIPRAGA, 7-1, Rad učestvovao na konkursu (Ne)čitajte moj dnevnik

NAGRAĐENI RADOVI

U svetu drugarstva
U poslednje vreme u mojoj glavi često se kao klikeri kotrljaju najrazličitije misli. Sudaraju se tuga, bol, strah, zbunjenost, neverica.... Ne mogu, a da ne razmišljam o njoj.... Tako je teško naći pravog prijatelja koji te razume, koji je uvek tu za tebe, kojem možeš da veruješ. Taman kada sam našla pravog prijatelja, tu bitnu osobu u mom životu, nešto se desilo. Kao da se univerzum zaustavio tog trenutka....
Svakog jutra ustajala sam srećna, samo zbog nje. Pevale smo zajedno u jednom malom horu. Viđale smo se svaki dan. Družile smo se i vikendom. Uvek smo imale o čemu da pričamo. Bila je odlična podrška za sve. Njena dobrota prosto je bila prelazna.Uživala sam u lakoći svakodnevnog druženja, ne sumnjajući da će se to ikad prekinuti. Rekla je čak i da će uvek naći vremena za mene kada krene u srednju školu I putevi nam se pomalo odvoje.
Ponedeljak, 26.7. 2015,bacila sam svoj uobičajeni pogled na fejs i pročitala: ,,Petnaestogodišnja Tijana Jurić nestala." Sigurno je neka greška! To ne moze biti ONA! Pa na ovaj datum, 2004. smo se upoznale! Tek je stigla sa mora, treba da mi priča kako je bilo!Kao čekić po glavi, stvarnost me je zviznula, noge presekle, a dah zastao, kad sam videla i na tv-u udarnu vest.... Suze mi niz lice teku ... Nezaustavljivo...Ne znam šta da mislim...Šta da kažem...
Drugi dan potrage. Želim da verujem da je ona tu negde, da je dobro. Ali ne mogu. Duboko u sebi gubim nadu jer do sad niko nije nađen tek tako. Svaki njen trag je nestao, kao da je isparila. Svaki sledeći dan ona je bila moja jedina misao. Kako je? Gde je? Šta joj rade? Hoće li je ikad vratiti? Realnost oko mene je iščezla, osećala sam se kao u nekom filmu koji nema kraj. Zatvorila sam se u svoj svet. Lažne suze i izjave žalosti od osoba koje je čak i ne poznaju i koje je nikad nisu cenile ni volele. Podižem zidove oko sebe. Ne želim, ne mogu da budem deo ovoga. Želim povratak jednostavnosti i skromnosti našeg običnog dečijeg iskrenog prijateljstva. Bože, molim te da je pronađu!
Nakon 13 dana... Ponovo vest. Ovog puta je pronađena. Ali ne kako sam ja to želela. Niko od nas nije mogao da veruje. Naša Tijana!!! Kako to može biti ta osoba, moja najbolja prijateljica! Moja jedina podrška, najvažnija osoba u mom životu je otišla. Mrak. Tama. Nešto se u meni ugasilo. Ostala sam bez reči, dok je neobjašnjivi krik odjekivao u meni. Kako je tako plemenito srce moglo postati plen takvog zla?! Ili ta plemenitost privlači zlo, kao plus I minus ? Ne razumem....
Nova školska godina, novi dani bez nje. Zovu me drugi prijatelji. Ali ja ne želim, ne mogu... Ništa više nije isto. Na hor više ne idem.Ne prođe ni jedan dan, a da se ne pitam zašto baš ona... Roditelji me svakodnevno teše, ali sve dublje tonem u more tuge i bola.Već dosta dugo držim sve ovo u sebi i skrivam. Ne želim da budem slaba. Svaki put kad čujem njeno ime ili njen andjeoski glas ja zaplačem.
,, Ne volim rastanke i trenutke koji kazuju da je život prolazan. " Rekla si, Tićo. Nećemo se nikad rastati.Nosiću te u srcu, uvek, uvek, uvek....

К.B.
osvojena Druga nagrada na međun.literarnom konkursu u Ljuberađi