Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

Stranica iz dnevnika

26. јул 2014.
Драги Дневниче,
Пробудила сам се весела и мислила сам да је преда мном један предиван летњи дан. Након доручка сам отишла на интернет, на фејсбук. Шокирала сам се! Ударна вест је била да је моја школска другарица, Тијана Јурић, нестала! :(
Још увек не могу да верујем да је ово истина. Све се надам да је у питању нека грешка. Откада сам сазнала за ову тужну вест, не могу да се смирим. Непрестано размишљам о њој. Главом ми пролази милион питања: где је Тијана, кроз шта ли све пролази?
Цео дан плачем... Бринем се за њу и надам се да ће је ускоро наћи и да ће се вратити жива и здрава.
30. јул 2014.
Драги Дневниче,
Нисам ти се јављала јер немам "снаге". Тијана још није нађена и то ме је "сломило". Све ми делује тако нестварно, а ипак истинито.
Сада је ноћ и бесни летња олуја. Не могу да спавам јер стално размишљам о Тијани. У новинама сам прочитала да се Тијана боји олује и да сигурност и утеху увек налази у загрљају своје маме. И сада бесни олуја, и јако ми је тешко што знам да нема ко да је утеши. Молим Бога да пошаље Своје анђеле да је чувају и врате кући.
03. август 2014.
Драги Дневниче,
Јављам ти се да ти кажем да можда има наде да се Тијана врати. Претпоставља се да је отета и одведена у Европску Унију. Неки кажу да је ових дана виђена у Мађарској. Надам се да је то истина и да ће је ускоро пронаћи. Иначе, ових дана се много прича и о Милици Барашанин, Суботичанки, чији је живот мистериозно окончан. Страшно ми је када помислим да се овакве грозне ствари догађају у мом родном граду. Све ове ствари, као да руше моје безбрижно детињство и гурају ме у сурову реалност (изненадило ме је колико пуно отмица има и у Србији, а не само у "тамо далеком свету").
ТИЈАНА ВРАТИ СЕ! ЧЕКАМО ТЕ! :(
07. август 2014.
Драги Дневниче!
Не могу да верујем! Сазнала сам да Тијане више нема... Тијана је убијена... :((( Неки Драган Ђурић ју је отео и исте ноћи и убио. Зашто?! Зашто је ово морало да се деси?! :(((
Остала сам без речи, без мисли... у мени се створила празнина. Неизмерно сам тужна. Не могу... НЕ ЖЕЛИМ да прихватим да је ово истина!
Сетила сам се да је Тијана у свом саставу написала: "Не волим растанке, ни тренутке који доказују да је живот пролазан...". Баш ме је потресло што је ову дубоку мисао изговорила ни не слутећи шта је чека. То ме је подстакло да схватим да никада не знамо када ће нам се живот завршити, па је зато драгоцен сваки тренутак нашег живота.
Знаш Дневниче, можда јој је одузет живот, али ће она ипак наставити "живети" док год је се сећамо, и док год је неко носи у срцу.
Хана Гашпарић,8-3
рад који је учествовао на конкурсу (Не)читајте мој дневник

NAGRAĐENI RADOVI

Dedli ulica
Rano jutro, Njujork. Ulice su još bile mirne. Napolju je bilo tek nekoliko vozača i dva, tri pešaka.
Dedli ulica je uvek opravdavala svoje ime koje znači ubojito, na engleskom. Keli je podizala prašnjavu roletnu svoje usamljene radnjice u tihom i ubojitom kvartu. Posle nekoliko sekundi otvorila su se vrata preko puta. Na svoj posao, kao i obično, krenuo je laganim korakom, ministar prosvete, Majk. Mahnuo je Keli, i nastavio staloženim hodom napred. Keli zađe duboko u radnju da pokupi isporuku. Kao prigušen zvižduk malene ptice prošao je metak kroz ministra. Keli nije primetila ništa, okrenuta leđima slagala je kutije. Zatim je začula: „ Zovite hitnu, možda će da preživi!" Keli nije razmišljala, pozvala je muža da je što pre odvede odatle.
Budi se. Evo ga. „ Ministre, da li ste dobro?"
„Suigetsu, on je pucao."
Kao što deca skaču do kreveta i zatim legnu s mirom, tako je igrao ministrov puls na malom ekranu.
„ Oleg, priđi! Reci šta si video to jutro!"
„ Pa...Kao i obično, šetao sam na vrhu zgrade. Pomislio sam da mi se priviđa snajperista sa ljubičastom kosom."
Dok sam još odgovarao na pitanja, začulo se neko dešavanje oko radnjice.
„ Izađite, opkoljeni ste!" Videli su da neko skače sa krova kuće. Čovek sa ljubičastom kosom, u gaćama, sa mačetom u ruci. Zatrčao se. Brzim pokretima odrubio je glave svima, osim meni. Rekao je:
„ Živi, mrzi me! Kad naučiš da se boriš dođi pred mene."
Prošlo je dugo. Ljubičasti: „ Mali, pazi šta pričaš! Napadni!"Kjaj, japanski izgovor za završni padež kod samuraja.
Otvorih oči. Krvava oštrica virila je iz moje utrobe.
„ Još si slab. Žao mi je što moraš takav da umreš. Preneću tvojoj porodici srdačan pozdrav i neka oni završe tvoju priču, naravno, ako prežive."
Pustio me je. Pao sam na hladno dno ispustivši dušu.

Oleg Petrekanović, 7-1 razred
Osvojio Drugu nagradu na medj.festivalu osnovaca za kratku priču

 

 

 

 

 

Gyerekhét

                                                        Gyerekhét az iskolánkban

   Minden évben megrendezésre kerül a gyermekhét, amit ebben az évben október 6-tól 12-éig tartanak meg. Az idei év témája: Minden boldog gyermekmosoly hátterében egy szerető család áll.  A  hét  folyamán  a  tanárok  különböző programokat  szerveznek  a  tanulók  részére.  A  gyerekek szeretik ezt a hetet, mivel a tanárok nem feleltetik őket és rövidítettek az órák, a programokon is szívesen részt vesznek. Idén is számos új foglalkozásra kerül sor, mint például: Ki mit tud?, detektíves játék a városban, plakátkészítés, sportnap, különböző műhelymunkák.


                                                                                                   Cibolya Stella

Бајка

Бајка

Све бајке су исте. У свакој има једна принцеза и један принц. Принцеза је лепа и принц такође, и они тако живе....и онда се принцези нешто грозно деси. Често је ухвати аждаја и покуша да је убије. Тада принц, тако паметан и способан, долази да је спаси...И мислим да не постоји ниједна бајка где принц трагично умире на крају. Не! Аждаја је та која умире. Принц прелази неке препреке које нико други не може осим њега, јер је он тако паметан и способан, а и храбар. Углавном, мање- више то је то.

Али ово је једна другачија бајка....

На прелепој ливади бескрајне лепоте живела је у свом дворцу једна принцеза. Та принцеза се звала Катарина. Катарину није много занимало како изгледа, како се понаша, како се облачи, шта мисле о њој. Укратко, она је била сасвим другачија од осталих принцеза. Није ишла на чајанке и забаве и није уживала у трачарењу са својим другарицама. Она заправо није ни имала другарице. По њеном мишљењу, све принцезе биле су слабе и неспособне. Живела је потпуно сама у великом дворцу који је био опасан дебелим зидовима. Дворац је био веома стар и људи су мислили да је она нека врста вештице. Катарина је много више времена проводила у „ Забрањеној шуми" где су живела многа опасне бића. Кући је долазила само да једе и спава.

Једног јутра се пробудила и осетила мучнину. Одлучила је да тај дан не иде нигде, већ само да остане у кући...Села је у двориште поред каменог бунара и почела полако да испија свој чај. У крило јој је скочила жаба. Катарина баци шољу пуну чаја , узе жабу и упита је: „ Ко си ти? Шта хоћеш? Како си доспео овамо?" Жабац одговори тихим гласом: „ Ја сам принц. Мене је зла вештица претворила у жапца. Али Ви можете да ме спасите! Само ме пољубите и ми ћемо се венчати и Ви ћете живети са мном и са мојом мамом и куваћете ми !"

„ Не бих баш рекла", рече Катарина док је вечерала жабље батаке .

Ања Марковић, VII- 3, ОШ „ Иван Горан Ковачић", Суботица

NAGRAĐEN RAD

,,Не мислим на зло него на љубав”

               Име ми је Олеа медитерана. Ви ме слободно зовите маслином. Дуго живим у својој отаџбини Сирији. Са брда на којем растем вековима, гледам плодне долине и плаветнило Средоземног мора.

               Поносна сам што ме спомиње и Свето писмо, а волим да слушам приче о настајању мoјих предака. Они су нам преносили причу да нас је сам Бог послао најсиромашнијим људима ових крајева. Наши плодови их хране, лече и греју, а у тамним ноћима дају светлост. Зато смо и познате као симбол мира, плодности и дуговечности. Ово писмо вам пишем рањена и тужна. Пре неки дан је експлодирала граната близу мојега корења и скоро ме разнела. Граната је бачена са велике даљине од човека кога није брига да ли ће некога ранити или убити. Доживела сам многе ужасе из ранијих ратова, али моје корење је тако дубоко урасло у земљу, да сам се до сада опорављала и доносила плодове. Сада више и немам снаге за животом. Али када је јато уплашених голубова слетело на моје гране, тада сам осетила нову снагу. Ипак желим да живим. Ако не за друго, иако више нећу доносити плодове, нека ти голубови одмах полете у свет. У својим кљуновима нека чврсто држе гранчице мира и спуштају их по целом свету. Оне ће носити мој крик и позив: ,,Доста је, престаните убијати! Мајке рађају децу да их грле и љубе, а не сахрањују!”

               Моје гранчице ће такође носити и поруке да смо ову земљу добили само на коришћење. Није наша и не смемо је упропастити ратовима!

                             21.10.2013. одржан је Велики школски час у Шумарицама – још једно подсећање на стрељање ђакa у Крагујевцу. Да се никад и нигде не понови.



Јасмин Фаиад
8-1 разред

ОШ,,Иван Горан Ковачић”

Наставница: Љиљана Мустафић