Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

Бајка

Све бајке су исте. У свакој има једна принцеза и један принц. Принцеза је лепа и принц такође, и они тако живе....и онда се принцези нешто грозно деси. Често је ухвати аждаја и покуша да је убије. Тада принц, тако паметан и способан, долази да је спаси...И мислим да не постоји ниједна бајка где принц трагично умире на крају. Не! Аждаја је та која умире. Принц прелази неке препреке које нико други не може осим њега, јер је он тако паметан и способан, а и храбар. Углавном, мање- више то је то.

Али ово је једна другачија бајка....

На прелепој ливади бескрајне лепоте живела је у свом дворцу једна принцеза. Та принцеза се звала Катарина. Катарину није много занимало како изгледа, како се понаша, како се облачи, шта мисле о њој. Укратко, она је била сасвим другачија од осталих принцеза. Није ишла на чајанке и забаве и није уживала у трачарењу са својим другарицама. Она заправо није ни имала другарице. По њеном мишљењу, све принцезе биле су слабе и неспособне. Живела је потпуно сама у великом дворцу који је био опасан дебелим зидовима. Дворац је био веома стар и људи су мислили да је она нека врста вештице. Катарина је много више времена проводила у „ Забрањеној шуми" где су живела многа опасне бића. Кући је долазила само да једе и спава.

Једног јутра се пробудила и осетила мучнину. Одлучила је да тај дан не иде нигде, већ само да остане у кући...Села је у двориште поред каменог бунара и почела полако да испија свој чај. У крило јој је скочила жаба. Катарина баци шољу пуну чаја , узе жабу и упита је: „ Ко си ти? Шта хоћеш? Како си доспео овамо?" Жабац одговори тихим гласом: „ Ја сам принц. Мене је зла вештица претворила у жапца. Али Ви можете да ме спасите! Само ме пољубите и ми ћемо се венчати и Ви ћете живети са мном и са мојом мамом и куваћете ми !"

„ Не бих баш рекла", рече Катарина док је вечерала жабље батаке .

Ања Марковић, VII- 3, ОШ „ Иван Горан Ковачић", Суботица

,,Не мислим на зло него на љубав”

               Име ми је Олеа медитерана. Ви ме слободно зовите маслином. Дуго живим у својој отаџбини Сирији. Са брда на којем растем вековима, гледам плодне долине и плаветнило Средоземног мора.

               Поносна сам што ме спомиње и Свето писмо, а волим да слушам приче о настајању мoјих предака. Они су нам преносили причу да нас је сам Бог послао најсиромашнијим људима ових крајева. Наши плодови их хране, лече и греју, а у тамним ноћима дају светлост. Зато смо и познате као симбол мира, плодности и дуговечности. Ово писмо вам пишем рањена и тужна. Пре неки дан је експлодирала граната близу мојега корења и скоро ме разнела. Граната је бачена са велике даљине од човека кога није брига да ли ће некога ранити или убити. Доживела сам многе ужасе из ранијих ратова, али моје корење је тако дубоко урасло у земљу, да сам се до сада опорављала и доносила плодове. Сада више и немам снаге за животом. Али када је јато уплашених голубова слетело на моје гране, тада сам осетила нову снагу. Ипак желим да живим. Ако не за друго, иако више нећу доносити плодове, нека ти голубови одмах полете у свет. У својим кљуновима нека чврсто држе гранчице мира и спуштају их по целом свету. Оне ће носити мој крик и позив: ,,Доста је, престаните убијати! Мајке рађају децу да их грле и љубе, а не сахрањују!”

               Моје гранчице ће такође носити и поруке да смо ову земљу добили само на коришћење. Није наша и не смемо је упропастити ратовима!

                             21.10.2013. одржан је Велики школски час у Шумарицама – још једно подсећање на стрељање ђакa у Крагујевцу. Да се никад и нигде не понови.



Јасмин Фаиад
8-1 разред

ОШ,,Иван Горан Ковачић”

Наставница: Љиљана Мустафић

PANDORINA KUTIJA

 

Mnogo ljudi me je izneverilo ili naljutilo u životu, ali taj bes retko osetim. Nekada jednostavno ćutim i tako izbegavam da drugi ljudi primete moja osećanja, a ponekada mi je važno da drugi ljudi primete i pomognu mi. U većini slučajeva moja tužna i uvređena osećanja čuvam samo za sebe.

Retko ko me nikad ne uvredi ili naljuti,makar i zbog gluposti. Mi sami smo ponekad faktor naših osećanja. U zavisnosti od toga kome verujemo, pružamo, kažemo... Neki ljudi na prvi pogled izgledaju potpuno nezlonamerno, pa im mi pružimo naša osećanja, a oni nas iskoriste kao lutke na koncima. Ljudi prema kojima smo obavezni su ponekad najveći činioci naše tuge, patnje. Svako u pubertetu ima sukobe sa roditeljima, ali neki nemaju sa kim da se sukobe. Kad sam besna krivim svoju mamu koja me samostalno podiže, brine o meni, voli me... Svaki put kad osetim čak i malo tuge kažem mami jer se plašim da li je normalno toliko tugovati za nečim. Ponekad krivim tatu kad se nađem u neprijatnoj situaciji iako ga nisam videla godinama. Svaki put kad se osetim izolovana, udaljena od svega što se dešava oko mene (kao što se sad osećam)glumim da sam luda i smešna, ali ustvari mi uopšte nije do smeha. Mnogo prijatelja sam izgubila pri selidbi u Srbiju, ali sam stekla znanje o poštovanju, vrednosti drugarstva... Mnogo puta noću sanjam o mojoj sreći i uživanju ,ali znam da su to ustvari moje fobije i strahovi zbijeni i preobučeni u pozitivno.

Sad sam našla okruženje gde se osećam bezbedno i potpuno nedostupna bolu ,tuzi i besu. Jer naša osećanja su kao pandorina kutija,dostupni su samo onima kojima ih predamo.

Li Katarina Dafna VI 3

Portret devojaka sada i  nekada

 

 „Znaš, osim što sam najlepša i najbolje obučena cura u razredu, ja sam i najpametnija“, kaže mi moja poznanica.

„E pa devojko“, mislim se ja, „ti očigledno imaš težak slučaj samoobmane pomešane sa viškom novca!“

Uostalom, ko sam ja da sudim o bilo kome, ako ona misli da je lepša otkako je postala plavuša, išla na tretman izbeljivanja zuba sve sa stalnom protezom ukrašenom cirkonima, ide u „kvarcaonu“ dva puta nedeljno, farba svoje veštačke nokte u roze boju, svaka joj čast. Osim svega ovde navedenog u velikim količinama, čini mi se da već godinama nije pročitala ni jednu knjigu, osim onih trač novina, a i ne ume da sastavi dve rečenice a da ih nije slengovala, onako - po moderno.

Šta se desilo sa inteligencijom, humorom, mudrošću, dobrotom, ambicijom i zašto mi se čini da sve ove reči zvuče strano pored reči lepota i novac.

Ne tako davno, priÄŤala mi je moja baka, Ĺľivot devojke je bio teĹľak.

Još rano, sa nepunih deset godina, počele su pomagati po kući, kuvati i spremati. Vezle su i plele predivne stvari. Vremena za ljubav je bilo malo jer se uglavnom radilo od jutra do sutra. Ona koja je bila srećnica, školovala se i imala je lakši život, obavljala je umne poslove a ne fizičke, mada su se i one morale boriti za sebe u „muškom“ svetu. Prema roditeljima su se odnosile sa poštovanjem i često su im govorile „Vi“. Imale su divne osobine, bile su vredne, spremne da pomognu, mudre i inteligentne. Lepota duše zračila je iz njih i bila je bitnija od spoljašnje lepote.

Današnje devojke uglavnom dobiju sve na tacni. Mali je broj onih koje sa petnaest godina znaju napraviti kolače, ili spremiti ručak, plesti i vesti. Bude se u podne uz Facebook, imaju preko dvesta virtuelnih prijatelja koji nikada nisu iskreni, ne jedu celi dan da bi bile što mršavije, puše, piju i često sačekaju zoru u nekim zadimljenim kafićima. Tračare i troše svoje dragocene dane.

Čini mi se da polako iščezava ideja da lepotu čini ono što je unutra, verovatno zbog toga što unutra više nema ničega sem par zalogaja voća, a sve su previše gladne da bi razmišljale...

 

Valentina Mesaroš VIII 3

Istina o Ĺľivotu

 

Čija je greška,

što te plave oči suze?

Čija je greška,

kad neÄŤiju majku nebo uze?

Čija je greška,

što se umire bez hrane?

Čija je greška,

što neko ne zna za lepe dane?

 

„Neću da jedem, ne volim krompira!“,

reÄŤenica je koju ÄŤesto ÄŤujemo,

pa hajde, zapitajte se malo,

da li ono dete u Africi bira?

Ili moĹľda ostaje gladno,

pa onda zauvek sklopi okice,

i to dete je neÄŤije, jadno!

 

Toliko ljudi napušta svoju decu,

strašan je osećaj gledati ih kako odlaze...

Eto, i to samo zato jer su se puino svađali,

ili je tata našao drugu ženu,

roditelji, ako ćete ih već ostavljati,

zašto ste ih uopšte rađali?

 

Ljudi za oduzimanje tuđeg života,

dobijaju po deset godina zatvora,

puste ih u svet uz reÄŤenicu:

„Ma šta je to, običan smrtnik jedan“...

Ali ne, nisu u pravu!

Zamislite kako je porodici nastradalog,

 svaki život je podjednako vredan!

 

U današnje vreme malo ljudi shvata

da su svi na ovom svetu isti,

da svi trebaju da imaju ista prava,

a ne samo zato što je njegova

tetka žena rođaka gospodina predsednika,

da je on poseban, pa nema veze

ÄŤak ni ako padne koja glava.

 

Mnogo je maminih razmaĹľenih princeza,

koje ne žele „Adidas“ jer Bože, „Nike“ je njihov san,

ajde te devojÄŤice pustite u svet!

Kladim se da propašće sve za jedan dan.

 

Prava ljubav skoro da i ne postoji,

Ko još u ovom svetu zna iskreno da voli?

Nekad su to znali baš svi,

a danas?

Danas kad zavoliš, samo se još više povrediš,

jer sve je više ljudi bez srca...

 

Danas se devojke osvajaju novcem,

nekada to nije bilo tako.

Devojku je osvajao onaj koji se bori,

a ne neki krelac koji vozi Ferrari,

danas samo pokaĹľe zlatan prsten

i osvoji devojku lako.

Nekadašnji momci su bili hrabri,

jaÄŤi od svih Ĺľivotinja,

Danas su to sve samo kukavice pune para,

jer ipak, izgled je bitan

i nema veze što je u grudima sirotinja.

 

O sreći da i ne govorimo.

Razumite ljudi,

nije sreća u lepoti i skupim autima,

sreća je tamo gde je osoba

koja te zna nasmejati,

čak i kad poželiš da nestaneš,

i to treba da bude jasno svima.

 

Koliko samo sinova ode u svet braneÄŤi svojuz zemlju,

ko njih uopšte tera na to?

Niko, oni sami odbacuju svoje sne,

i ostavljaju uplakane majke na pragu Ĺľivota,

čekajući svoja čeda nazad,

iako znaju da su šanse da se vrate minimalne.

 

Ratovi se vode svuda u svetu

milione neduĹľnih ljudi strada,

i niko se tu ne pita da li Ĺľeli ili ne,

samo ih izvedu na neku praznu poljanu,

i ubiju ih kao pse, i žene i decu, baš sve...

 

Svi ti ljudi dobro znaju,

da nema svrhe ubijati se,

ali ipak nastavljaju i evo opet,

svi se na staro vraćamo,

opet krvi na sve strane,

pa se još neklicina ljudi zapita:

„O Bože, čije li to grehove tako skupo plaćamo?“.

 

Mnogo je još ovakvih „sitnica“

zbog kojih ljudi zaboravljaju,

na tuće kvalitete, mogućnosti i prava,

u ovom surovom svetu

opstaju samo oni snalaĹľljivi,

zato nemoj ÄŤekati!

Nemoj odustajati!

Bori se za svoje mesto u svetu,

jer u suprotnom-ode glava.

 

Jovana Katrinka

VII/3