Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

Научио сам од баке и деке

Родио сам се у право време. Право време јер сам поред маме и тате
имао и две бабе и деде. То је највећа срећа, јер познајем многе који нису имали
прилику да упознају своје бабе и деде.
Било је то давно, пре скоро тринаест година. Тога се и не сећам, али
су ми сви причали да су нас тог врелог јулског дана, када су мене и мог брата
мама и тата донели из породилишта, у нашем стану дочекали и наше бабе и деде.
Од тога дана почињемо да се упознајемо. Сви они су много помагали мојим
родитељима јер је било доста посла око мене и брата када смо били бебе. Са
годину дана смо кренули у вртић. Мама и тата су морали да иду сваки дан на
посао. Још као мали свакодневно смо виђали бабе и деде. Чували су нас и
мамини и татини родитељи, ко је када могао. Мамини родитељи, које зовемо
баба и деда, живе у граду у стану. Деда Бата има 73 године, а баба Љубица 69.
Обоје су искрени, озбиљни и пожртвовани. Татине родитеље зовемо по именима,
Пири и Свето. Они живе у предграђу, у кући са двориштем и воћњаком. Пирика
има 59 година, а Света 67 година. И они су као и други баба и деда искрени и увек
спремни да помогну. Имао сам ту срећу да пуно времена проводим и код једних
и код других. Код бабе и деде који живе у граду сам време проводио тако што
смо са њима ишли у шетњу и на игралиште. Пре сваке шетње имали смо договор
шта треба да урадимо. Сваки дан смо учили или ново слово или нови број. Све
још памтим. Био сам мали, али деда је тражио много од нас. Било је среће и
радости када бих нешто лако научио, али се сећам да је било и плакања, када ми
је нешто било тешко. Сваки дан смо писали и вежбали. Сећам се прве књиге коју
су нам купили. То је била „Азбука“. На свакој страни је било једно слово и када се
притисне чуо би се глас који изговара то слово. Када сам кренуо у први разред,
захваљујући њима сам знао скоро сва слова и бројеве до 10.
Код бабе и деде који живе у кући, уз њихову помоћ, научио сам да возим бицикл.
Сећам се да није било лако, падао сам и устајао сто пута и све су ме терали
испочетка. Такође, код њих сам научио и послове по дворишту и воћњаку. Свако
лето смо сакупљали кајсије и чистили их да би нам баба Пирика кувала најбољи
џем. Нисам се радовао сакупљању кајсија, јер смо то морали да урадимо раније
ујутро док још није јако сунце. Увек су ми говорили да је лакше мени да се
сагињем него њима. Нисам се радовао, али сам морао да урадим.
Сматрам да сам много научио и од једних и од других. Они су од мене
направили малог човека. Сада су они старији и сматрам да је сада на мене ред.

Потребна им је моја помоћ. Бићу увек ту за њих како бих им се покушао захвалити
за све што су ме научили.
Немања Милутиновић, 6/1

 

Научио сам од баке и деке

Кад сам био мали већину времена сам проводио код бебе и деде. Моји родитељи су пуно
радили па су ме они чували.
Много сам волео да идем код њих јер ми је стриц тамо живео па смо се стално играли. Он
ме је научио да користим компјутер. Али конкретно сам највише ствари научио од њих.
Мој деда има винову лозу. Јако је воли и посвећује јој пуно пажње. Научио ме је да берем
грожђе и да правим вино(до душе заборавио сам, али нема везе). Научио ме је да делим са
старијим сестрама и да будем културан. Наравно, ништа ме не би научио да му баба и
моји родитељи нису помогли.
Баба ме је кроз игру научила да бројим и рачунам. Научила ме је да је опасно играти се са
струјом и ватром, као и да не смем да бацам смеће по улици. Научили су ме да не псујем.
Стриц ме је научио да играм фудбал, кошарку и нешто мало одбојку коју сада тренирам.
Научили су ме да се храна не баца и да паре не расту на дрвету.
Научили су ме још много ствари, али не би све стало. Захвалан сам им што су ме
направили оваквог какав јесам.

Никола Бољевић, 6/1

НАУЧИО САМ ОД ДЕКЕ

 Овај догађај се десио пре четири године и нисам знао да ће ми променити живот.
    
Пре четири године за један викенд отишао сам са братом код баке и деке да тамо
преспавамо.Нисам ни слутио да ће ми се тада живот променити заувек. Они су нас
дочекали са великим загрљајем. Прво смо мало причали са њима и затим изашли са
дедом напоље. Вијали смо се пар минута, затим нас је упитао:,,Да ли знате да се
пењете на дрвеће?’’. Ја сам одговорио одрично, а мој брат потврдно. Он је отишао
унутра код баке, а ја сам остао напољу са дедом. Затим ми је објаснио да ноге и руке
увек треба да стављам на чврста места или избочине на дрвету. Убрзо сам успео да се
попнем на прву грану дрвета! Била је ниска, али сам био поносан на себе па сам затим
наставио да се пењем ка врху дрвета.
    
    Овај дан никада нећу заборавити и много сам захвалан мом деди што ме је научио да
се пењем на дрвеће. Ову вештину користим и дан данас када изађем са другарима
напоље.

Немања Матијевић, 6/1

Научио сам од деке

Познајем доста својих вршњака који нису имали прилике да
упознају свог деду. Никада нису успели да спознају оно најлепше и
најдрагоценије на свету. Никада нису сазнали да оно што не можеш и што ти
није дозвољено кући код родитеља, увек можеш код баке и деке.
Висок и крупан човек, широких рамена са танким власима још
преостале косе на глави. Издалека гледајући добродржећи човек. Али, то је
седемдесетотрогодишњи човек, мени добро познат. То је мој деда, којег из
милошти зову Бата, а право име му је Миомир. Још као мало дете гурао ме је у
колицима. Касније ме је, поред мојих родитеља, учио првим корацима.
Врло брзо је учење првих корака заменило учењем већих ствари. Као
четворогодишње дете почео је да ме учи како се правилно пишу линије и разни
облици у свесци од линије до линије. Све је било доста мучно за мене као тако
мало дете, али он никада није одустајао. Убрзо је почео да ме учи првим
словима. Па како то већ по реду иде А, Б, В, Г, Д…Мислио сам да томе нема
краја и да то никада нећу научити. Купио ми је прву књигу, коју још и дан
данас чува и из које данас учи слова са мојом сестром од ујака, Леном. То је
била „Азбука“. У њој се налазе сва слова азбуке. На свакој страни се налази по
једно слово и када се притисне неко слово, из књиге се чује мушки глас који
изговара то слово. Када сам научио пар слова, тада је са мном почео да пише и
да ме учи најпростије речи да пишем и читам. Сећам се то су биле речи: мама,
тата, баба, деда. Не могу да кажем да је све то било лако и да сам брзо научио.
Требало је скоро две године да научим сва слова.
Али ту није био крај. Након слова почео је да учи са мном и бројеве. Први
разред основне школе сам дочекао спреман. Знао сам сва слова и бројеве до
десет захваљујући мом деди. Како сам прелазио у више разреде, деда је
наставио вредно да учи са мном. Највише ми је посветио времена за учење
математике. За мене, мој деда представља „професора математике“. Иако је у
позним годинама, али мозак му и даље ради као сат. За њега ниједан задатак из
математике не представља проблем. За сваки задатак који мени представља
проблем, деда има воље и стрпљења да ми објасни. Али сада све то иде мало
теже. Од новембра месеца, не идем код бабе и деде због пандемије која је у
нашој земљи, али и у целом свету. Али деду ни то није спречило. Обучио се на
овим новим телефонима и сада се свакодневно гледамо преко вибера. Сваки
дан зове и пита шта је било у школи и шта смо ново учили. Чак и сада у овим
условима ми помаже преко телефона ако ми неки задатак није јасан.

Имати деда Бату за деду је заиста привилегија. Са мојих непуних
тринаест година научио ме је које су вредности у животу. Научио ме је да су
упорност и истрајност најбитнији елементи одрастања. Надам се да ће једног
дана бити веома поносан на свог унука, на мене.

Никола Милутиновић, 6/1

Девојке некад и сад
Петра Медаковић 8/3
Људи се свакодневно мењају. Једна од највећих предности данашњих девојака јесте то да
имају те промене надохват руке у својим телефонима. Многи људи имају осећај да су се
девојке јако промениле током година, али ја имам другачије мишљење и желим да га чујете.
Људи пре су били много више оријентисани ка породици, девојке кућним пословима,
мушкарци пословима који су доносили новац у кућу. У то време су светски стандарди били
такви. Тешко се долазило до информација из света и девојке нису знале за боље. Знања и
њихова доступност су се од тада јако променили. Данас се подстиче да девојке оду на
факултет, да уче пуно, да читају, али пре се то сматрало чудним и у неку руку враголастим. Ми
у нашим уџбеницима из историје не учимо много о женама које су изумеле ствари или
промениле свет, јер су мушкарци владали светом и потписивали се као изумитељи. Жене пре
нису имале представу да је то лоше и увек су гледале на мушкарце као много јачи и паметнији
пол. До велике промене је дошло када су девојке схватиле да не желе да живе исте животе као
њихове мајке јер су просто виделе себе у пословима које су обављали мушкарци и желеле су
да буду виђене као једнако оштар, јак и паметан пол. Ми смо данас свакодневно толико
бомбардовани негативним стварима преко интернета, преко филмова, серија да нам се све то
већ програмирало у глави. Бити дебела је лоше, бити мршава је лоше, лепа, ружна,
несавршена, паметна, глупа, волети себе је лоше и не волети себе је лоше. Ти стандарди нису
потекли само од мушкараца него и од жена које су желеле да буду дефиниција савршености.
На срећу, данас има доста људи који причају на ову тему и појашњавају термин савршености
као безусловна љубав према себи и свим својим „манама“.
Ако мене питате, да, девојке су се промениле исто колико се и свет мењао. Мислим да би
требало да се забринемо ако не би дошло до промене. Али зато што смо промениле начин на
који причамо, замениле велике хаљине фармеркама и схватиле да смо довољно паметне да
станемо поред мушкараца и изнесемо наше мишљење не чини нас ништа бољим или горим
од девојака пре нас јер су оне те које су нам дале живот и знање. Сад је наш ред да направимо
планету бољим местом за живот и да дамо све од себе да буде безбедно место за све нас и
људе после нас.

СРПСКА ДЕВОЈКА НЕКАД И САД

Последњих година често се прича о разликама у одгајању мушке и женске деце и о
одгајању деце уопште. Неки мисле да у васпитању деце треба сачувати патријархалне обрасце,
док друга страна мисли да такве норме треба у потпуности напустити када дође до васпитавања
детета. Посебно бих желела да се осврнем на васпитање женске деце, зато што живимо на
Балкану где се оно врло озбиљно схвата, али и озбиљно осуђује од стране старијих генерација, ако
не испуњава неке традиционалне вредности које су годинама уназад врло пожељне.
Током „патријархалног доба“ (доба када је патријархат био поприлично заступљен на
Балкану и када је свака породица функционисала онако како су патријархални принципи то
налагали) свака кућа је своју децу морала одгајати на одређене начине тј. по одређеном шаблону.
Шаблон је налагао да у кући највише поштовање мора да има отац (из неких извора сазнајем да
се у неким деловима Балкана није нужно поштовао овај налог, те су највише поштовање имала
оба родитеља, али осврнућемо се на први модел зато што је био заступљенији) и да његово
мишљење увек мора да се уважава без обзира на све; самим тим су и деца васпитавана онако
како је он одлучио у договору са његовом супругом. С обзиром на то да је патријархална култура
имала очекивања која се тичу особина (како духовних, тако и физичких) девојака и младића, свака
кућа је своје синове и кћери одгајала тако да им деца испуњавају та очекивања.
Девојке су васпитаване од малих ногу да поседују миран, вредан, сталожен и мајчински
дух, да негују дом у којем и живе, а исто тако да негују и воле своје укућане. Учене су да гледају
своја посла и да не противрече никоме и ничему, а посебно не оцу/ родитељима, што доводи то
тога да девојка тада није имала право да искаже своје мишљење; народ је овај кодекс понашања
сматрао великим квалитетом девојке зато што је то значило да она неће започињати сукобе у
својој будућој породици. Физичке карактеристике лепе и пожељне девојке биле су дуга, уредна и
здрава коса(у народу је значила плодност), витак стас, уредна скромна одећа и здрав тј. „једар“
изглед лица који је подразумевао велике трепавицама наглашене очи умиљатог погледа, румене
образе и румене усне. Сваки отац и мајка желели су овакву девојку за свог сина. Када смо већ код
удаје, отац је бирао за кога ће његова кћер да се уда. Углавном су очеви бирали младиће из
угледних и финансијски добростојећих породица. Тако су били сигурни да је њихова кћи дата у
сигурне руке“. Ако се првих 15–16 година неке девојке не одигра по овим принципима, ако не
поседује неку од горе наведених особина, ако породица не успе да је уда, народ би почео у
тајности да оговара и осуђује породицу девојке. То је била некадашња српска девојка.
Скоро свака данашња српска девојка има скроз супротан живот од ове некадашње.
Данашња српска девојка живи много слободније, нема директног притиска патријархалног
васпитања, може да искаже своје мишљење, може да каже не, њена личност не мора да се уклапа
у образац понашања и особина која је морала да поседује њена вршњакиња из прошлости, може
отворено да буде радознала и да научи још нешто поред одржавања домаћинства, не мора
присилно да се уда за некога ко јој можда не одговара и што је најважније, не мора да испуњава
ничија очекивања.

Људи су схватили да не треба претеривати и да не треба ни једно живо биће да се васпитава
према неком друштвеном конструкту (који је у овом случају екстреман), већ онако како родитељи
детета мисле да је исправно.
Моје лично мишљење о васпитању девојака, а и уопште деце, није још увек формирано. Са
моје тренутне тачке гледишта увиђам да апсолутно свако васпитава своје дете онако како он
схвата да је исправно и на основу тога закључујем да друштво не намеће никакав обавезан и
нужно пожељан вид васпитања. Када бих ја била родитељ своје дете бих васпитавала онако „како
налаже златна средина“ зато што мислим да друштво стално тежи ка неким екстремима који
касније увек праве притисак на некога ко се са тим екстремом не слаже. Била то једна или друга
страна екстрема(у овом случају патријархално и неки други вид васпитања који нема неки
званичан назив, једино што знамо јесте да је потпуно супротан оном првом), увек мислим да
треба наћи баланс између та два.

Милица Миливојевић 8/1

Кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих…

„Овај мали део година које ми називамо животом често може бити јако непредвидив и застрашујућ. Једна половина људи има навику да из сваког искуства извуче најбоље делове и да из њих научи нешто, док друга половина гледа лошу страну и учи себе да не прави те исте грешке. Доказано је да су обе стране добре и да ниједна не тера људе на лоше размишљање.“

Кад сам прочитала тај текст једног јутра, навео ме је на размишљање како су људи одувек правили групе међусобно и како су често омаложавали једни друге само зато што су неки од њих били другачији. Баш због тога сам натерала себе да пробам да ли би једна тинејџерка као ја могла да наведе себе да извлачи и добре и лоше стране неких искустава и да пробам да направим ''нову врсту'' размишљања код људи. Почела сам следећег дана чим сам се пробудила и прво на шта сам помислила је како морам да нахраним своје мачке. Села сам на ивицу свог кревета, замислила сам се и схватила да заправо имам само једну мачку и да ми је друга угинула пре неколико недеља. У нормалним околностима бих заплакала на помисао на мог драгог мачора али сам се брзо сетила свог експеримента и почела да размишљам како бих могла да извучем нешто добро из тог искуства. На почетку је било јако тешко, јер једино што сам могла да извучем из себе било је то да ми се живот скроз променио и да никада неће бити исти као што је био док ми је мачор био у животу. Али након неколико минута размишљања схватила сам да из тог негативног размишљања могу да извучем нешто позитивно, а то је било следеће: да, живот ми можда никада неће бити исти, али у исто време, ја никада нећу добити назад те сузе које сам проплакала и минуте који су ми сад прошли, једино што могу да урадим јесте да наставим даље и да се надам да ћу некада имати поново такву неописиву љубав. И после тог сазнања осећала сам се срећније и поносније на себе јер сам успела да извучем целокупну поуку из једног дела свог живота а не само половичну, како је у том чланку писало. Дошла сам до закључка да вести, новине као и друштвене мреже често могу да нас наведу да мислимо да постоји само једна „врста“ људи и да ако неко покуша да се супротстави том стереотипу постаје мање важан. Често говоримо колико имамо отворене умове и како смо спремни за нова искуства,  док нас неке једноставне ствари збуњују само зато што се не експонирају јавности у довољној мери као и остале ствари.

Тако да кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих да сваки човек на овој планети схвати да је живот јако кратак да бисмо некога третирали другачије или исмевали јер се он нама не свиђа. Такође, живот не мора да нам буде пун негативности, ако их избацујемо где треба и како треба и да популарност није особина већ нешто шта ти уопште не треба да би био срећан. Срећа долази изнутра и треба водити рачуна о њој исто као и што водимо рачуна о свему осталом.  

Петра Медаковић 8/3

 

Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih...

     Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih da letim. Sama pomisao na to da mogu da odem visoko u vazduh i uživam u pogledu na svet sa visine je nezamisliva.

 Zamislite da ujutru ustanete, kišni je dan i poletite iznad oblaka. Kada svi ostaju u kući zbog kišnog dana ja bih letela iznadn njih na sunčanom nebu iznad svih tmurnih i gustih oblaka. Posle kiše kada se stvori duga, proletim kroz nju, možda čak i nađem ćup na kraju duge. Odmah bih proverila nijanse dugine boje i pažljivo posmatrala da slučajno ne vidim neku čarobnu vilu. Jedan od mojih snova je da proputujem ovaj svet, jer smatram da sva čuda ovog sveta treba da se vide - od pustinje do visokih planina, od mora do džungle. Obišla bih ceo svet i pažljivo ga posmatrala. Sama zamisao  je neverovatna. Noću, kada dođu zvezde, odem i letim po nebu i zaboravim na sve svoje probleme, a posle ujutru odem u školu umorna od letenja cele noći. Moji nastavnici verovatno ne bi bili presrećni, ali i pored svog tog umora ja bih bila vesela i imala bih snage da izdržim taj dan samo da bih dočekala sledeću magičnu noć. Nekada bih možda bila usamljena, nebo je jako veliko i prostrano, a ja sam ništa naspram njega. Možda naiđem na koji avion i mahnem putnicima koji bi me gledali u čudu kao da su poludeli. To bi čak bilo i zanimljivo u tom trenutku, ali volela bih kada bih mogla to da podelim sa nekim pošto avion brzo prođe i onda opet ostajem na ogronom i predivnom nebu. Sama ili sa nekim ne bih mogla da izdržim da ne posetim svako malo ostrvo i otkrijem sve njegove tajne. Najzanimljivije je tamo gde ljudi još nisu kročili. Takva mala ostrva su blaga ove planete svako je posebno na svoj način i tako su egzotična. Tamo gde su ljudi kročili vidi se njihov trag, svesno ili nesvesno ljudi uvek ostave neku vrstu traga. Moja želja je da letim,ali podjednako bih volela da mogu da dišem pod vodom i istražim neverovatan podvodan svet. Okeani su mi nekada zastrašujući, tako duboki i tamni i nikad ne znaš šta te očekuje, ali radije bih rizikovala i istražila i taj čudesan podvodan svet nego ostala u svojoj kući i nikad ne saznala šta se nalazi u njem. Živi se samo jednom, ali pošto moja želja nije da mogu da dišem pod vodom nego da letim mogu samo da posmatra te neverovatno ogromne vodene površine sa visine i uživam u pogledu na njih. Najrađe bih svoju želju podelila sa nekim, sa nekim ko jednako jako voli da putuje i otkriva neverovatne tajne ovog sveta kao i ja, ali to je nemoguće i samo letenje po nebu mi deluje kao san čak i ako letim sama. Ne treba biti nezahvalan, ovakvu šansu ljudi nemaju u svom životu i ako je dobiješ, moraš je iskoristiti. Važno je da je ne iskoristiš za loše stvari i da ne otkriješ egzotična i neotkrivena mesta drugim ljudima. Oni bi ih odmah naselili i uništili taj mali nezamislivi prostor, taj mali, ali miran svet koji funkcioniše skroz drugačije od normalnog sveta. Nisam sigurna da li bih mogla da poletim tolliko visoko da izađem iz Zemljine atmosfere i obiđem ostale planete baš kao Mali Princ. Da odem na asteroid B612 i posetim njega, da zalijem ružu i očistim vulkane i nastavim da istražujem univerzum, on je beskonačan i neotkriven, ali mračan i strašan. Zvezde nisu tako sjajne i lepe izbliza, nekako su zaustrašujuće. Niko ne živi zauvek i mislim da treba da istražuješ i imaš barem malo avanturističkog duha dok živiš, da uživaš u životu i živiš punih pluća.

     Pored svog ovog neopisivo prelepog sveta uvek bih se na kraju dana vratila kući, svojoj porodici i prijateljima jer su oni mnogo važniji i vredniji deo mog života nego letenje koliko god prelepo ono bilo. Letenje kao zamisao je prelepo, a i putovanje svetom nije ništa gore, ali čovek bi poludeo bez ljudi u svom životu jer čovek nije bez razloga najdruštvenije biće na svetu.   Hana Štajnfeld 8/3

    O čemu razmilšljam i kako se osećam kod kuće

     Situacija  u kojoj se svi nalazimo veoma je poremetila moje navike. Od kada je  proglašena epidemija  primetila sam velike promene u mom raspoloženju .

     Kada je sve ovo počelo nije mi bilo jasno šta se dešava.U početku sam bila opuštena,ali kada smo prestali da idemo u školu shvatila sam da je ozbiljno.Moja mama je medicinska sestra i ona je ovo doživela preozbiljno.Njen svakodnevni rad se u potpunosti promenio. Počela je da nosi masku i rukavice, da nam priča o tome kako i šta trebamo da radimo. To me je malo uplašilo.Ubrzo nakon toga je tata prestao da radi, a dedi i babi zabranjeno da izađu napolje! Šta je ovo?!

Onlajn, TV škola je bilo nešto potpuno novo i zbunjujuće.

Navikla sam da komuniciram telefonom,Viberom, Skajpom , da prođe nekoliko dana da ne vidim drugare, ali nisam navikla da ih ne vidim  nedeljama. Zvuči lakše  sedeti na kauču nego u klupi, imati kraće časove nego inače, ustajati kasnije, ali ispalo je napornije. Imamo više obaveza. Čini mi se kao da sam ceo dan zauzeta, interesantno, ne smeta mi što sam stalno kod kuće.Posle nekoliko nedelja išla sam sa mamom u kupovinu. Napolju je bilo sve drugačije. Svi nose maske i rukavice, stoji se u redu ispred prodavnica,manje je ljudi na ulicama. Osećala sam neku napetost. Od onda ni ne želim da idem napolje. Nemam volje. Neraspoložena sam. Kod kuće se osećam sigurno. Dok ovo pišem osećam se tužno i pokušavam da shvatim zašto su mi suze krenule na oči. Tako se osećam od kako je sve ovo počelo.

Ja volim da crtam i sve svoje slobodno provodim crtajući. Moja kreativnost je opala, nemam inspiraciju kao da sam blokirana. Baš čudno. Nekada sam crtala iz razonode a sada crtanjem pokušavam da popravim raspoloženje. Preko dana sam umornija  a noću sam aktivnija.Ostajem duže budna i crtam.Uvek crtam portrete.

        Ovo nije zabavno.Volela bih da  sve bude kao pre. Ne znam da opišem rečima taj svoj osećaj. Nedostaje mi sloboda,da se šetam sa drugarima, da idemo porodično kod  babe  i dede, da vozim bicikl….Nadam se  da će  se sve  ovo brzo završiti.

  

     Teona Ilovac, 6/3, literarni rad i crtež

 

Bez naslova