Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

Na obali mora

 

 

NA OBALI MORA


Sedeći na obali mora, pogledom sam pratila galebove koji kruže iznad
moje glave.
Spor, topao vetar je prolazio kroz plažu, kojoj nema kraja. Sunce polako
zaranja u more, dok svojim svetlim zracima probija bele oblake. Talasi,
sudaraju se jedan o drugi i nasukavaju na sitni, žuti pesak, po kojem deca
trče i ostavljaju tragove svojih stopala. Ljudi se polako spremaju da odu sa
plaže. Mali rakovi se sklanjaju po velikim, sivim stenama. U daljini, delfini
iskaču iz bistrog, plavog mora, a turisti im se dive.
Polako svi odlaze sa plaže, nema jedriličara, nema povika i prskanja,
nema buke. Sve je tiho. Vazduh miriše na morsku travu, na ribarsku mrežu
ostavljenu na molu.
Sunce je zašlo, a srebrni Mesec i mnoštvo zvezda su preplavili tamno,
plavo nebo.
Ana Milodanović,5-1

Sastav učenika

 

 

                                                     

 

  Школски распуст 

                                                                                                   

После напорне школске године,чека нас летњи распуст. Сви ђаци жељно чекају да буду слободни и да се одморе од школских обавеза.

 Као и сваке године, након школске године, срећно сам дочекао распуст. Међутим, овај распуст ми је био другачији, зато што је било речи о томе да желе да нам затворе школу. Доста сам размишљао о томе и био сам веома тужан јер сам волео моју школу, као и друштво. Увек смо били прва смена што ми је одговарало за остале обавезе. Та школа се звала ,,Милош Црњански“. Како је кренуо распуст тако сам све више покушавао да не размишљам о томе.

У томе сам успевао јер бих се свакодневно виђао са пријатељима. Посетио сам баку и деду у Бачкој Тополи, где сам и провео један већи део распуста. Негде почетком јула смо ишли на летовање у Грчку. Ишли смо са сестрама од тетке и њиховом породицом. Посетили смо први прст полуострва Халкидики, градић по имену Ханиоти. Тамо ми је било одлично. Сваки дан бисмо се купали и проводили време на плажи. Увече бисмо се шетали градом или гледали филм. Један дан смо испробали вожњу на гуменој фотељи коју вуче моторни чамац. То је било заиста добро и истовремено необично. Следећи дан сам ишао на неку врсту адреналин парка, који је постављен на води и на њему се налазе препреке и тобогани. Овде сам доста уживао и било је људи различитих узраста.

Након летовања боравио сам у Новом Саду. Тамо сам провео пар дана. Обишао сам тврђаву Петроварадин, а други дан смо отишли у Босну и Херцеговину, у етно село које се налази у месту Станишићи. То етно село је било веома лепо и било је велико. У једном делу око језера, пуног лабудова, вијугала је пруга по којој је ишао мали воз. Из њега се могао видети један део етно села. Ту смо провели послеподне и увече смо се вратили у Нови Сад.

Неколико дана касније вратио сам се кући у Суботицу. Ту сам се обично виђао са пријатељима и тад се десило нешто од чега сам стрепео, чему сам се већ дуже време надао да се неће догодити, међутим, нажалост се догодило. Та ствар је била да ли ће мој најбољи пријатељ, који је дошао из Сирије код нас у разред, отићи. Нажалост, одлучено је да ће се вратити у Сирију и да ће тамо наставити школовање. Он се звао Рами, и он и ја смо се надали да ћемо завршити осми разред у школи ,,Милош Црњански“. Крајем августа, сазнао сам да ће се наша школа ипак затворити. Пошто је Рами требало да оде у Сирију, још један мој најбољи пријатељ, Ненад, и ја смо одлучили да му узмемо неки поклон и да га посетимо последњи пут. На крају смо се тешко растали, али је обећао да ће се вратити на лето да нас посети.

Овакав крај распуста не бих ником пожелео. То ми је био доста стресан период због одласка најбољег пријатеља и због тога што ће ово значити да ћу опет морати да мењам школу, као што сам морао у трећем разреду да пређем у ,,Милош Црњански“. Због ове вести Ненад и ја смо одлучили да уместо школе ,,Јован Микић“ да пређемо у школу ,,Иван Горан Ковачић“. О тој школи смо чули све најбоље и баш због тога смо се и одлучили да идемо у њу.                                                                          

     Стигао је и други септембар, ове школске године крећемо трећег септембра, све је спремно и сутрадан ме чека први дан у новој школи. Иако је изненада нестао велики део мог света, на крају крајева мислим да ће бити све у реду, и да ћу остварити своје планове за осми разред основне школе.

                                                                                                                              Милорад Кочић

                                                                                                                                Разред: 8/3

                                                                                                             ОШ,,Иван Горан Ковачић“

Литерарни конкурс

ЈОШ СЕ СЕЋАМ СВОГА УЧИТЕЉА

Наслов је тема још једног литерарног конкурса, у организацији Друштва учитеља из Тополе, на коме је ученица наше школе, Мина Мичић, освојила III место и тиме показала да деца која воле да читају, такође воле и да пишу и тиме стварају нове светове, а врата тог света први је за њих отворио баш њихов учитељ, због чега га се многи радо сећају. Мина се сећа овако:

Још се сећам свог учитеља

Живот је књига чудесних дана, догађаја који га оплемењују и чине његово постојање... Он је испуњен дивним, слатким тренуцима, којих се радо сећамо, али и некада наизглед непремостивих препрека, преко којих само они усмерени на прави пут могу прећи ...

Кроз живот нас разни таласи носе, много људи, добрих, злих, племенитих, нама јако драгих, који нас његовој тежини уче ... Кроз њихова осећања упознајемо себе, насу душу саткану од чистих или укаљаних осећања .. Људи са којима проводимо време у раном детињству имају велику улогу у стварању нас ..

Човек, који ме је уз родитеље научио много је мој учитељ Дејан Кљајић. Поред слова, бројева, тешких задатака, давао је пример доброг човека, јер је увек мислио да је прави човек само ако је чистог срца и исправних ставова и да корача на путу како треба .. На својим бескрајно дивним часовима несебично је пружао најдивнија осећања и доказао своју величину. Кроз хумор и много знања водио нас је на путовање кроз свакодневницу са којом смо се тада, као мали људи први пут сусрели .. Имао је разумевања за нас, за наше вероватно тада и не велике проблеме, за које је увек имао прави, искрен одговор помоћи, како доликује .. Време проведено са њим је у правом и исправном смеру почело градити нас ..

     Он ће, као печат остати у мом животу, уклесан у моја најдивнија сећања, којим ћу се увек поносити.

IMG ed55d003494963e0e8b87712c087c46e V IMG 77300b2954b2719db0d6b4989adf95fe V

Literarni radovi učenika

ЖЕЛИМ ДА САЧУВАМ ОД ЗАБОРАВА

     На свету је постојало много ствари које су заборављене и које ће се заборавити.

     Има доста ствари које желим да сачувам од заборава, али највише желим да сачувам праведност, поштење и различитост.Поштење је једна од најбитнијих моралних вредности човека које ретко ко сада има.У данашњем свету све се врти око славе и новца до којих се често не долази на поштен начин. Различитост треба да се сачува и поштује. Нису сви људи и сва деца иста и зато често долази до исмевања, насиља, расизма, угњетавања, итд. Честа неприхватања различитости се дешавају у школама. Тамо исмевају ученике које воле да уче, који су слабији психички, који су различитог физичког изгледа, који имају другу боју коже и који су материјално сиромашни. Различитост треба да се поштује јер нису сви исти, а нико није савршен.

     Да би се ове особине сачувале, потребно је да се много људи потруди око тога и да се људи слажу и доброта шири.

Матија Дулић, 7-1

.............................................................................................................................

САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

     Зидни сатови мога деде су сачувани од заборава. Сатови су стари педесет година.

     За време другог светског рата, у времену страха, кризе и глади били су популарни зидни сатови. Мој прадеда је купио зидни сат за време рата. Неки су говорили да зидни сатови доносе срећу. Сат је чуван неколико година. Претрпео је разне штете за време рата. Током разарања, уништавања кућа, пуцњава он је и даље куцао. Завршетком рата многи зидни сатови су били уништени, али су ипак сачувани од заборава.

     Сат мог деде је сачуван и дан данас. Тај зидни сат носи са собом неке лоше, али и многе добре успомене током рата. Када одем код деде и даље чујем његово куцање. Сат чува успомену на мог деду.                                                                                    

                                                                                   Стефан Милошевић VII3

Takmičenje u recitovanju

9.februara u našoj školi održano je školsko takmičenje u recitovanju. Prijavilo se 32 učenika, od toga 19 iz nižih razreda, a 13 iz viših razreda. Svi učenici bili su izuzetno pripremljeni i odluka žirija bila je veoma teška.

U nižim odeljenjima 1.mesto zauzela je Jelena Popović (III1), 2.mesto Elena Novačić Neorčić (IV1), a 3.mesto su podelile Julijana Matović (II1) i Elena Bačić (III3).
U višim odeljenjima 1.mesto pripalo je Neveni Vidaković (VII3), 2.mesto podelili su Luka Sudarević (VIII1), Aleksa Knežević (VI1) i Ana Dželebdžić (VI1), a 3.mesto pripalo je Jasmini Vukov (V3)
Svi učesnici dobili su pohvale za učešće na takmičenju.

Pobednicima želimo mnogo uspeha na opštinskom takmičenju u martu u Gradskoj biblioteci.

Screenshot 2018 2 12 Files OneDrive1