Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

„Пар речи о љубави“

„Пар речи о љубави“

Љубав. Најмоћније људско осећање. Љубав заузима пуно облика, али ми причамо о оној правој љубави.
„Шта је љубав?“, многи се питају. Љубав је скуп гомиле емоција и тешко је конкретно рећи ШТА је љубав, па сам смислила некакву своју дефиницију. Љубав је срећа, страх, жртвовање и бол, али није узалуд. Срећа, зато што чим волите  ту особу ваш дан одмах постане бољи, а и ви сами се добро осећате. Страх, зато што постоје шансе да ваше емоције нису узвраћене. Жртвовање, зато што им дајете ваше драгоцене време и вашу љубав. Бол, зато што се, кад их видите са другом особом, ваше срце ломи као огледало. Осећате се ужаснима, безвреднима, као да сте најгори на читавоме свету. Онда се сетите - ако су они срећни са том другом особом, зашто ја да тугујем? Љубав није о томе да задржавате једну особу када је она нашла неког другог. Не. Љубав је у томе да кад они нађу неког другог, ви будете срећни. Знам да то не звучи лако и, верујте ми, није, али то је права љубав. Ако је та друга особа разлог среће ваше вољене особе, онда и ви будите срећни. Требаће време да се ваше сломљено срце поново споји, али ће вам помоћи неко ко вас воли исто колико сте и ви волели вашу неузвраћену љубав.
Љубав је толико снажна да без проблема може да растури читаву планету, али зато може поново и да је споји.

Петра Т. Бабић, 8.3

„Куда иде овај свет?“

„Куде иде овај свет?“

Овај свет се доста покварио откад су људи на њему. Људи узимају више него што им треба и мисле да то никако не утиче на ову планету.
Због свега тога јавља се доста проблема, као што су глобално загревање, разне болести... Велики проблем је и однос између људи, појаве попут расизма... Нисам сигурна зашто то уопште постоји с обзиром на то да су друге расе међу нама откако постојимо. Стварно нема смисла да се према припадницима неке расе, која није наша, понашамо као да њихов живот не вреди. Следећи проблем би били хомофобични људи. Они мисле да су хомосексуалци болесни и да ће ићи у у пакао због пола који воле. Свако има право да изабере кога ће да воли; нико не може то да забрани.
Сви би требало да пробамо нешто да променимо на боље или бар да се трудимо, јер самим тим што мењамо себе и начин на који размишљамо и како се понашамо можемо да утичемо на друге и на то како они поступају и мисле. Постоји превише проблема на земљи да бих причала о свима њима. Остаје ми само једно питање: „Куда овај свет иде?!“

Ангелина Ђукнић, 8.1

 

_______________________________________________________________________________________________

„Куде иде овај свет?“

Човек је од свог настанка еволуирао, али – да ли томе долази крај? Да ли се човек полако враћа у своје првобитно стање длакавог, примитивног мајмуна?
Ево нас, 2016. година. Технологија се развија из дана у дан, нема светских ратова, људи (као раса) у одличној су позицији за развијање... Али, нажалост, не изгледа како да се развијамо. Савремене генерације свакодневно примају погрешне информације од погрешних људи, али то није једини проблем. Слушају свакодневно којекакве Карлеуше и Бубамаре, које певају о парама, а не о љубави. На телевизији се емитује „Фарма“, што је поприлично добро име с обзиром на то да су тамо само краве и свиње. Још један велики проблем је политика; сваки дан нам пљују у фацу, не дају нам да размишљамо сами за себе и причају о Београду на води док 70% становништва једва плаћа кирију. Данашња деца седе по цео дан за компјутерима, лаптоповима, уз телефоне. Ево, признајем, и ја сам један од оних који седе код куће по цео дан. Знам да није здраво, али са ким да идем напоље кад нико неће да изађе? Видим децу како изађу у град само да би негде села и узела телефоне. Не, у ствари, ми не идемо уназад, ми се преварамо у роботе, роботе који не мисле својим главама и једини начин да разазнамо ко је ко биће по серијском броју.
Има пуно лоших ствари на овом свету, али не би требало да мењају човека на горе... И сад једино што можемо јесте да се упитамо – куда иде овај свет?

Вук Алексић, 8.1

„У мојој глави“

„У мојој глави“

 

У мојој глави налази се ролеркостер емоција и експлозије хормона које ме чине другом особом.
Пролазим кроз пубертет, што значи да се много тога мења. На питање „Шта се то мења?“ могу одговорити овако – све је досадније, лако ме је изнервирати и, полако, свет више не видим као свет дуга, него какав заиста јесте. У својој глави увек вртим сличне теме, о којима никад пре нисам размишљао. Размишљам о небитним стварима, које увек терам од себе, али се враћају. Онда почнем да размишљам о позитивним деловима пубертета. Почнем да размишљам како сам се уозбиљио, како сам све већи и одговорнији. Те особине донеле су ми боље оцене, бољи избор пријатеља и више разумевања. Кад сам са пријатељима, било на кошарци, било у граду, те мисли нестану, јер имам некога ко ме разуме.
Ово је фаза која ће ме провести кроз луде авантуре али, поред тога, и претворити у одраслу особу. Што више мислим о томе, то се више надам да ће што дуже трајати.

Видак Вукадиновић, 8.3

 

________________________________________________________________________________________________

 

„У мојој глави“

 

У мојој глави има безброј тајни, мисли, брига, обавеза.
Мислима често одлутам у прошлост, будућност или измаштани свет. Многи верују да се прошлост не може вратити или да је за то потребан времеплов (или неко чудо), али многи греше. За то је само потребно мало маште. Будућност је могуће предвидети. На пример, испланирати шта ћемо сутра радити. Сутра спада у будућност која је јако близу. Она има много нових ствари, тако пуно изума, који ће тек бити пронађени. Али, најбоље од свега тога је то што ми не морамо да је чекамо, јер је ми стварамо. У измаштани свет спадају све наше жеље које не могу бити остварене или нешто сасвим бајковито, што је одувек било немогуће, а ни у предстојећим годинама не може бити остварено. Свако мора имати обавезе иако је много лакше без њих. Учење, рађење домаћег, вежбање, одлазак у школу... све су то обавезе. Сваки дан – обавезе. Ни не приметимо колико их је. Али, ипак их сваки дан обављамо. Неки пут их је превише, али човек је прилагодљиво биће. Временом, све дође на своје место.
У мојој глави се свашта ради. Од мисли и тајни – до обавеза. Све има свој разлог, место и време. У стварности све мора да буде по правилима. У мојој глави машта и мисли немају границе. У мојој глави се свашта ради.

Ања Зечевић, 8.3

„Да се ја питам...“

„Да се ја питам...“

 

Да се ја питам, не би постојали телефони, телевизори, аутомобили и сличне ствари данашњег времена.
Све те ствари имају своју сврху, али се злоупотребљавају. Мислим да је људима било сасвим добро без телефона. Али, чак и кад су се они увели, коришћени су да би људи комуницирали док нису заједно. Данашњи телефони се, осим тога, користе и за многе друге ствари које нису безбедне за децу. Нажалост, све млађа деце користе паметне телефоне. Такође, пре није било телевизора. Данас се на њему приказују разне телевизијске емисије које немају смисла. Аутомобили се користе за превоз (и то може бити корисно), али они и загађују околину и ваздух који удишемо.
Мислим да је много лепше било пре. Све ствари су имале своју сврху, а никоме нису штетиле.

Ива Варађанин, 8.3

 

__________________________________________________________________________________________________

 

„Да се ја питам...“

 

Да се ја питам, скоро све би било другачије.
Сви желе да укину школу, али, кад бих се ја нешто питао, никад школа не би била укинута – само бих скратио све часове на тридесет минута. Да се ја питам, у школи не би било ниједне оцене. Кад бих могао нешто велико да урадим, то би било прављење веће сале за физичко и много већег дворишта. Да владам светом, не би било сиромашних; свима бих изградио куће и станове да се не смрзавају на улици. Људи мисле да је све лако, али није, тешко је. Времена се мењају, људи немају пара ни за хлеб... а ја бих желео да имају. Али, тренутно не могу ништа да променим. Идем у основну школу и немам посао. Кад бих био најмоћнији човек на свету, учинио бих да сви буду срећни. Волим више да гледам срећу других људи него своју сопствену. Некад, кад идем некуда пешке, видим људе како просе, а поред тога морају и своје бебе да хране. Мени је жао кад их гледам такве, без ичега, док ја имам све што желим. Не волим људе који обећавају а то не испуне, и не волим људе који мисле зло свима. Да имам моћ, направио бих неку машину која би их навела да буду добри.
Кад бих имао моћ и да се ја ту нешто питам, свима би живот био бољи, лепши и забавнији.

Урош Грковић, 8.3

 

__________________________________________________________________________________________________

 

„Да се ја питам...“

 

Да се ја питам, свет би изгледао другачије – људи би били срећнији и школа би била забавно место.
Волим да будем креативан и иновативан, да размишљам другачије, да мислим позитивно. Волео бих да ме једном неко некад пита да постанем председник целог света. Моја власт би донела радост свим људима. Природа би била још разноврснија, а загађивачи би се уклонили. Постојале би посебне пешачке зоне, бициклистичке зоне, а, као најбржи начин транспорта, користили би се ски-флајери! Претпостављам да не знате шта су, али ће вам убрзо постати јасније. То су као ски-лифтови који вуку уз брдо, само што ће вас ови носити кроз ваздух, од зграде до зграде. Путеви нам више уопште неће бити потребни. На њиховим местима ће бити паркови и игралишта, терени и ливаде. Замислите да свака кућа има свој парк! То би, наравно, подигло морал људима. Нема гужве, саобраћаја, после напорног дана постоји место за одмор. Све грађевине би биле нове, офарбане у светле, шарене боје.
Да се направи овако нешто, потребно је много времена, новца и маште, али с обзиром на то да људи кукају да немају ништа и да не живе лепо, то је само мала препрека у глави које се морамо решити да би се дошло до лепог живота. Ипак, како кажу, вреди покушати.

Лука Ивковић, 8.3

„Толеранција“

Сваки човек има право да се разликује од других. Не можемо сви бити исти и то је у реду. Није у реду да нас неко осуђује јер смо различити.
Толеранција је прихватање, разумевање и поштовање туђих различитости. Можемо се разликовати по култури, обичајима, националности, вери, укусима, способностима, језику... Али све то уопште није важно. Често гледамо грешке других, а своје ни не примећујемо. Када бисмо сви волели једни друге, свет би био лепше место. Сви би били срећни, безбрижни и слободни. Не би било насиља. Ослободили бисмо се мржње и незадовољства. Живот не би био интересантан да су сви људи исти. Свако би требало да саслуша туђе мишљење, без обзира на то да ли се слаже са њим.
Толеранција је снажна људска врлина и мало који човек је поседује.

Ива Варађанин, 8.3

 

 

Толеранција је поштовање различитости других људи и прихватање њихових разлика.
Сви смо ми различити. Разликујемо се по понашању, изгледу, веровањима, боји коже, навикама, језику... Другачији смо и по најмањим ситницама и то нас чини јединственима. По мени, све што је јединствено је много вредније од нечега што се понавља, што је шаблонски. Свет у коме би све било подједнако и у коме би сви били исти би био досадан и беживотан. Свако би изгледао исто и размишљао слично као особа поред њега. Да је свет овакав, не бисмо учили нове језике, не бисмо слушали мишљења осталих људи и тако не бисмо могли да проширујемо и обогаћујемо наш речник и начин размишљања. Свет не би напредовао. Овако, кад су људи другачији и размишљају различито, можемо учити дивне ствари, које можемо да преносимо и на друге особе. Сви људи треба да буду толерантни. Треба да се прихвате другачији начини живљења на овом свету. Нажалост, у ово доба људи покушавају да изгледају као познати људи које виде на ријалити емисијама и на телевизији. Да свет не би био овакав, треба сви да се удружимо и да учимо нашу децу да је у реду да су другачији, да имају другачију боју коже, другачије веровање... Јер деца уче од нас и треба да им покажемо да треба да буду своје личности.
Толеранција је јако важна за живот и драго ми је што су људи око мене, као и ја сама, толерантни.

Ива Киш, 8.1


Сви смо различити и то нас чини јединственима. Свачије мишљење је подједнако важно и битно. Не морамо сви да будемо исти. Не морамо сви да мислимо исто. Не морамо сви да се понашамо исто. Не морамо сви да говоримо на исти начин. Не морамо сви да се облачимо исто. Не морамо сви да верујемо у исте ствари. Имамо право да будемо своји. Допада нам се то што су људи различити. Знамо да нас наше разлике чине занимљивима и јединственима. Поштујемо различите начине понашања и размишљања, чак и када се не слажемо са њима. Дајемо све од себе да мирно решавамо проблеме. Реагујемо када приметимо да се неко према другима неправедно понаша. Понашамо се према другима онако како бисмо волели да се други понашају према нама. Свет би био досадан да се сви слажемо, да смо сви исти. Не би било ситних свађа, а оне би јако фалиле. Не би било разлике у нама, због чега би било много монотоно и депресивно.

Жаклина Беседеш, 8.1

 

Толеранција је поштовање, прихватање, уважавање нечијег права на различитост. Разликујемо се у способностима, обичајима, веровањима, вредностима, изгледу, језику, укусима, националној припадности, спортском тиму за који навијамо и у многим другим стварима.
Међутим, у нашем друштву су још увек у великој мери раширене нетолеранција, дискриминација и предрасуде према свему што је различито. У основи нетолеранције су недостатак сигурности и самопоуздања. Понос и пркос замењују емпатију, губимо стрпљење, доказујемо да смо у праву, наша мора бити последња... Свет би био много досадан да смо сви исти и да сви исто размишљамо. Данашња деца и тинејџери се угледају на познате особе и њихов начин облачења и понашања. Ми, сви ми, треба да научимо нашу децу да буду своја и да буду толерантна према другима. Да не осуђују друге, да се не понашају лоше према вршњацима, према особама друге националности.
Важност толеранције није никада била више истицана, првенствено због свесности да нетолеранција изазива сукобе на свим нивоима.

Ања Габрић, 8.1

 

Шта је толеранција? Неки људи ни не знају шта то значи, а неки мисле да су толерантни, а у ствари ни не обраћају пажњу шта раде, како се понашају и како се односе према другима.
Толеранција је поштовати различитости међу људима и не осуђивати их због тога. Нико није исти! Немамо нити сви можемо имати иста мишљења, ставове, полове, националности, вероисповести итд. Свако је посебан по нечему, али му се због тога нико не треба ругати. Нису само националност и вероисповест део толеранције. Треба бити толерантан и према стилу облачења, према томе што неко носи наочаре или протезу, што има кратку или дугу косу... Свако има право да му се нешто свиди и, уопште, на све у животу. Толеранција је рећи неком нешто лепо, помоћи му кад и како можемо. Толерантно се не треба понашати само у школи, на послу или на неким битним местима, него и на улици, у продавници, па чак и кад смо сами у кући или било где. Што је човек толерантнији, то има и више друштва и много чега другог. Када би требало да се изабере неко за посао или нешто друго, сви би – наравно – изабрали неког ко се лепо понаша, ко се не свађа и не вређа друге.
Нико не треба да говори да је нетолерантан, неваспитан или безобразан, већ треба да се потруди да буде што бољи и искренији.

Далија Токовић, 8.3

 

 

Потрчао сам низ степенице у својој згради, те скочио на бициклу у бициклани. Журно сам се спустио поред степеница, па сам стао и окренуо се. Боже, како су градитељи од пре педесетак година били генијални, те направили ову косину по којој се моји другари и ја спуштамо и уживамо у брзини! Док сам посматрао зграду, комшиница је изгурала колица у којој се налазила њена стара бака, те ју је по истој косини спустила и одвела у шетњу. Схватио сам да неке ствари око нас нису направљене због дечачких лудорија, већ и због неких других, много хуманијих разлога. Косине по зградама, тројезични натписи, вишејезичне школе, регистрације на возилима различитих држава. Да, све то се догађа око мене, у мом граду. У том моменту сам постао поносан на све то и свестан шаренила света око себе. Људи различитих вера, нација, језика, физичког и здравственог стања – сви они су део нашег друштва. Сви имају иста права, жеље и могућности да нађу срећу у свом животу, те испуне своје снове. Да ли можемо сами? Не! Треба да се поштују различитости свих нас, да помажемо старијима али и онима који мисле да су „јачи“ и „бољи“. Треба да подстичемо толеранцију и чинимо да се сви око нас осећају сигурније и боље.

Давид Вујковић, 8.1

 

Толеранција представља позитивну особину човека, кроз коју он прихвата другачије мишљење, мишљење других људи.
То значи прихватање мишљења људи који не мисле исто као и ми, нису исте вере, пола, културе и религије. Да ли ће неко бити толерантан или не, пуно зависи и од његовог кућног васпитања, као и од тога да ли су према њему били толерантни, од околности у којима се налазио... Као што ми очекујемо да неко поштује и цени наш став и начин размишљања, тако и ми треба да се поставимо према другима који немају исто мишљење. Следимо паролу: „Понашај се према другим људима онако како би желео да се други људи понашају према теби.“ Ја себе сматрам релативно толерантном особом. Сматрам да смо сви ми другачији и да је самим тим логично да имамо другачије мишљење. Своје родитеље сматрам толерантнима, јер свако моје мишљење саслушају и, уколико не деле мишљење које имам ја, аргументују ми у чему бих могао да грешим.
Волео бих да је што више људи на овом свету толерантно, јер се на тај начин изражава поштовање.

Марко Кампош, 8.1

 

 

Толеранција је прихватање нечијег мишљења. Ако се нама не свиђа нечије мишљење, не треба да нападамо ту особу, јер свако може да има своје мишљење.
Сви смо понекада нетолерантни. Превише бурно реагујемо. Ако ми не бисмо желели да се неко према нама грозно обраћа, не би требало ни ми тако да се обраћамо према некоме. Треба да разумемо свачије мишљење и да прихватимо особе друге вере. Не треба да издвајамо особе из друштва и да правимо разлику међу људима. Где год да се налазимо, увек треба да будемо толерантни. У школи, на часу... Не треба да причамо, већ да слушамо шта наставници или ученици које наставник прозове кажу. Треба да пазимо на часу и да не говоримо ружне речи – на часу, а и уопште.
То што кажемо да треба да будемо толерантни не значи да не треба да имамо своје мишљење и да слушамо само оно што други кажу. Увек треба да нађемо заједничко решење да не би дошло до свађе.

Нина Б. Павковић, 8.1

 

 

Као дете, дуго нисам могао да разумем шта је толеранција. За мене је то био непознат појам.
Виђао сам многе ствари које ми се нису свиделе, али нисам знао шта је то. У школи сам видео да се појединци другачије односе према деци која су друге националности, боје коже или другачије говоре. Такође сам видео да исмевају децу и људе који имају говорне или физички мане, подсмевају се старијима или говоре ружно о старијима од себе. Исто тако, видео сам да слабије физички малтретирају или их исмевају. Мене су родитељи увек васпитали да се супротно од тога понашам. Учили су ме да увек покушам да разумем и да се ставим у положај онога кога исмевају. Такође сам научен да саслушам када неко говори, без обзира на то ако се не слажем са њим. Сматрам да сваки човек или дете, без обзира на разлике, има право на своје мишење или став. Ја нисам насилан и због тога не волим да слабијег дирају, и увек помажем. Свакодневно помажем инвалидима и старијим особама, на улици или у окружењу, и покушавам да их разумем.
Сматрам себе доста толерантном особом и поносан сам што сам васпитан у том духу.

Милан Петрић, 8.1

 

 

Толеранција је по мом мишљењу веома широк појам.
Толеранција мора да буде у породици, са другарима и другарицама, у школи, на послу - у било којем виду друштва. Толеранција је разумевање других људи, када прихватамо нечије размишљање и начин на који неко нешто ради. Толеранција се одликује поштовањем друге културе, друге вере и обичаја. Морамо да прихватимо друге људе, људе националних мањина, да немамо предрасуде према њима. Такође, морамо да прихватимо људе који имају неке проблеме или који су болесни - према њима треба да будемо што пажљивији. Мислим да учитељи и наставници треба да имају толеранције према ученицима, као и ученици према наставницима. У дружењу са другарима и другарицама треба да се разумемо, а не да причамо лоше о некоме.
Када би у целом свету владала толеранција, завладао би и мир.

Александра Павловић, 8.1

 

 

Често се питамо шта је толеранција и да ли смо довољно толерантни.
Толеранција је разумети друге и када смо различити, поштовати различитости и не наметати своје ставове. Не делити људе по националности, образовању, поштовати њихова мишљења иако нису као твоја. Не делити их по вероисповести, односно поштовати их по ономе што они јесу. Толеранција је кад поштујеш и оне које не разумеш. Толеранција је знак да си отворен за комуникацију. Праг толеранције није за све исти – поготово ако нам је неко јако близак. Према тој особи смо увек толерантнији. Треба бити толерантан према свима подједнако. Све чешће се реч толеранција спомиње и придаје јој се велика важност, али мало њих је заиста толерантно.
Толеранција не треба да буде само реч, треба је применити у нашем свакодневном животу.

Шејла Рабти, 8.1

 

 

Толеранција је поштовање и прихватање особа другачијих од нас.
Толеранција је када прихватимо особе друге вере, друге боје коже или особе које се на било који начин разликују од нас. Свако на овом свету је другачији и ако не научимо да то прихватимо, остаћемо сами, без пријатеља. Да нема толеранције, свет би био много другачији. Цела планета би водила неке беспотребне ратове. Толерантан човек има највише пријатеља и то не било каквих пријатеља – он има највише правих и искрених пријатеља, а прави пријатељи су једно од највећих богатстава која човек може да има.
Зато се ја увек трудим да будем толерантан, па чак и када неко није толерантан према мени.

 

 

У животу људи постоје правила, обавезе, закони и разне друге важне ствари. По мени, једна од најважнијих особина је толеранција.
Бити толерантан значи, на првом месту, поштовати друге. Када би се сви придржавали овога, никада не би било свађе и сукоба међу људима. Не делим људе по томе које су вере или националности, већ на добре и лоше. Придржавам се тога да се у друштву договарамо око било којих ствари и поштујем туђа мишљења. Пошто обожавам кошарку, жеља ми је да је увек играмо кад смо у школи на физичком, или напољу. Међутим, прихватам и игре које воле моји пријатељи, јер тако знам да се никада нећемо посвађати. Једном по моме, други  пут по њиховом. Не правимо разлике једни међу другима и тако знамо да смо толерантни.
Нажалост, ова добра и лепа особина није увек присутна код људи. Све је мање поштовања и лепог понашања. Треба да се трудимо, и то не само на овај дан. Треба да будемо толерантни сваки дан, бар помало.

Марин Г. Пеић, 8.1

 

 

Толеранција подразумева свесну одлуку да се поступи ненасилно и уздржано. И сами знате да смо сто пута чули, изговорили или прочитали ову реч.
Толеранција је појам из области друштва, културе или религије и представља сарадњу са особама које не мисле на исти начин, нису исте вере или се разликују по нечему другом. Толеранција значи разумевање верских и политичких разлика. У последње време ова реч се пречесто употребљава. Толеранција је добра људска особина. Она је део карактера сваке личности.  Потребно је развијати висок праг толеранције. Да ли ће неко бити толерантан или не, не зависи само од његове личности. Зависи и од васпитања, од средине у којој живи и од многих других ствари. Да ли је криво друштво што има више нетолеранције од толеранције? Да ли је крива држава? Религије? Ко је крив? Или је крива људска потреба да на некоме искали бес и мржњу? Толеранција је део културе, разумевање и прихватање другачијих ставова.
Ретки су примери толеранције. У мом окружењу, на срећу, познајем толерантне људе. Али и оне који то нису.

Јована Видаковић, 8.3