Breadcrumbs


Login Form


Literarni radovi

Ova godina mi je donela...

Ova godina mi je donela...

 

Svaki čovek u životu čuva lepezu čudesnih, njemu posebnih,možda tužnih, ali ipak duboko usidrenih trenutaka dana, koji su kao pečat ostavljeni na njegovoj duši. Parajući njenu lepotu, ili, pak, ulepšavajući njenu iskrenu pravu dobrotu.

Iako ih nema mnogo, godine u mom životu bile su različite. Neke su mi dale prijateljstva, poznanstva, dobre ocene, zdravlje, dok su druge malo zagolicale moje spokojstvo kratkim, ali teškim preprekama bez kojih je život nezamisliv.

Godina, koja je iza mene, donela je mnogo radosti, zbog najvažnijeg: dobrog  zdravlja moje porodice i prijatelja, koji svaki trenutak u životu ulepšavaju svojim divnim gestovima iskrene ljubavi. Dobra energija oko mene dala je godini posebnu nit u spletu raznih...

Male sestre, koje beskrajno volim, svojim slatkim osmesima, svakodnevno su  usrećivale moje srce. Mama i tata su svaki čas bili tuza mene dajući mi iskrene savete i poklanjajući mi svoje vreme. Ekskurzije, na kojima sam uživala, učinile su me bogatijom za nove predele, znanja, prijateljstva i iskustva. Zaslužene dobre ocene samo su dale vetar u leđa ka putu kako treba...

Svaka godina može biti čarobna ako je provedemo sa dobrim i poštenim ljudima koji nas vole, i ako im mi uzvraćamo istom merom...Ovu godinu ću pamtiti po lepim tragovima, koji će ostati zauvek u mom životu.

Mina Mičić, 6-3

„Није тешко заљубити се (тешко је то рећи)“

„Није тешко заљубити се (тешко је то рећи)“

 

Неки мисле да се никада неће заљубити, а неки знају да хоће и једва чекају да се тај тренутак догоди.
Марија и Јана су најбоље другарице. Ишле су у седми разред. Јана се никада није заљубила ни у кога, нити јој се неки дечак имало свидео, а стално је и понављала да не може да се заљуби и да су сви дечаци ружни. Марија је била потајно заљубљена у осмака Марка, али није хтела никоме да говори, па чак ни Јани, али јој је свакодневно понављала: „Није тешко заљубити се.“ Није хтела да јој каже, јер је мислила да ће јој се смејати и да ће је зезати, али јој је било тешко да то крије, па је одлучила да јој призна. Из дана у дан се дружила, смејала и причала са Јаном, али није успела ниједном да јој каже. Сваки пут је мислила да није тренутак за тако нешто. Једног дана, на великом одмору, када су селе на клупу у дворишту, Марија је одлучила да јој, шта год да буду причале, призна. Рекла јој да има нешто да јој каже. Јана је рекла да и она има нешто њој да каже, па је и почела: „Знаш, Марија, ја сам одлучила да морам да се заљубим, јер је много лоше и тужно када током детињства ниси заљубљен. Досадно ти је, јер не можеш да делиш тренутке заљубљености са својом другарицом.“ Марија је гледала у њу и размишљала да би било боље да јој не каже своју тајну, пошто није тренутак. Јана је наставила: „Има један Марко у осмом разреду и јако ми се свиђа јер је леп и добар. Никада се нисам тако заљубила као сада. Да ли си га ти приметила?“ Марија је гледала избезумљено и није могла да верује; одлучила је да јој не каже сада, или, још боље, да јој никада не каже.
Никада се не треба крити заљубљеност, поготово од најбољих пријатеља.

Далија Токовић, 8.3

„Лако је осудити, а тешко разумети човека“

„Лако је осудити, а тешко разумети човека“

 

Не постоји ниједан савршен човек. Свако је на свој начин другачији, без обзира одакле је и које је националности.
Не треба судити особи коју не познајеш, поготово не преко физичког изгледа. Људи су као књиге - на основу наслова не можеш закључити каква је књига. Сваки човек има своје проблеме и то не треба игнорисати, већ помоћи колико је могуће. Када човек погреши, случајно или намерно, треба сагледати ситуацију, попричати, па тек онда судити или казнити. За свако недело човеку се треба пружити друга прилика, ма колико да је неко био лош. У сваком човеку, поред лоших страна, има и нека добра особина – само је треба пронаћи. Можда је неко не зна исказати и ми му морамо помоћи. Физички изглед не мора представљати особу. Можда је особа таква због лошег друштва или због финансијских проблема. За сваког човека на овом свету треба се указати толеранција.
Моје мишљење о људима је такво – не распоређујем их по финансијском статусу, већ по доброти и њиховој вредности.

Јована Видаковић, 8.3

„Пар речи о љубави“

„Пар речи о љубави“

Љубав. Најмоћније људско осећање. Љубав заузима пуно облика, али ми причамо о оној правој љубави.
„Шта је љубав?“, многи се питају. Љубав је скуп гомиле емоција и тешко је конкретно рећи ШТА је љубав, па сам смислила некакву своју дефиницију. Љубав је срећа, страх, жртвовање и бол, али није узалуд. Срећа, зато што чим волите  ту особу ваш дан одмах постане бољи, а и ви сами се добро осећате. Страх, зато што постоје шансе да ваше емоције нису узвраћене. Жртвовање, зато што им дајете ваше драгоцене време и вашу љубав. Бол, зато што се, кад их видите са другом особом, ваше срце ломи као огледало. Осећате се ужаснима, безвреднима, као да сте најгори на читавоме свету. Онда се сетите - ако су они срећни са том другом особом, зашто ја да тугујем? Љубав није о томе да задржавате једну особу када је она нашла неког другог. Не. Љубав је у томе да кад они нађу неког другог, ви будете срећни. Знам да то не звучи лако и, верујте ми, није, али то је права љубав. Ако је та друга особа разлог среће ваше вољене особе, онда и ви будите срећни. Требаће време да се ваше сломљено срце поново споји, али ће вам помоћи неко ко вас воли исто колико сте и ви волели вашу неузвраћену љубав.
Љубав је толико снажна да без проблема може да растури читаву планету, али зато може поново и да је споји.

Петра Т. Бабић, 8.3

„Куда иде овај свет?“

„Куде иде овај свет?“

Овај свет се доста покварио откад су људи на њему. Људи узимају више него што им треба и мисле да то никако не утиче на ову планету.
Због свега тога јавља се доста проблема, као што су глобално загревање, разне болести... Велики проблем је и однос између људи, појаве попут расизма... Нисам сигурна зашто то уопште постоји с обзиром на то да су друге расе међу нама откако постојимо. Стварно нема смисла да се према припадницима неке расе, која није наша, понашамо као да њихов живот не вреди. Следећи проблем би били хомофобични људи. Они мисле да су хомосексуалци болесни и да ће ићи у у пакао због пола који воле. Свако има право да изабере кога ће да воли; нико не може то да забрани.
Сви би требало да пробамо нешто да променимо на боље или бар да се трудимо, јер самим тим што мењамо себе и начин на који размишљамо и како се понашамо можемо да утичемо на друге и на то како они поступају и мисле. Постоји превише проблема на земљи да бих причала о свима њима. Остаје ми само једно питање: „Куда овај свет иде?!“

Ангелина Ђукнић, 8.1

 

_______________________________________________________________________________________________

„Куде иде овај свет?“

Човек је од свог настанка еволуирао, али – да ли томе долази крај? Да ли се човек полако враћа у своје првобитно стање длакавог, примитивног мајмуна?
Ево нас, 2016. година. Технологија се развија из дана у дан, нема светских ратова, људи (као раса) у одличној су позицији за развијање... Али, нажалост, не изгледа како да се развијамо. Савремене генерације свакодневно примају погрешне информације од погрешних људи, али то није једини проблем. Слушају свакодневно којекакве Карлеуше и Бубамаре, које певају о парама, а не о љубави. На телевизији се емитује „Фарма“, што је поприлично добро име с обзиром на то да су тамо само краве и свиње. Још један велики проблем је политика; сваки дан нам пљују у фацу, не дају нам да размишљамо сами за себе и причају о Београду на води док 70% становништва једва плаћа кирију. Данашња деца седе по цео дан за компјутерима, лаптоповима, уз телефоне. Ево, признајем, и ја сам један од оних који седе код куће по цео дан. Знам да није здраво, али са ким да идем напоље кад нико неће да изађе? Видим децу како изађу у град само да би негде села и узела телефоне. Не, у ствари, ми не идемо уназад, ми се преварамо у роботе, роботе који не мисле својим главама и једини начин да разазнамо ко је ко биће по серијском броју.
Има пуно лоших ствари на овом свету, али не би требало да мењају човека на горе... И сад једино што можемо јесте да се упитамо – куда иде овај свет?

Вук Алексић, 8.1