POČETNA

Izložba povodom 110 godina srpskog filma

Detalji

Autor Admin

Datum kreiranja: 18 novembar 2021

Pogodaka: 366

Povodom otvaranja izložbe 110 godina srpskog filma, u bioskopu Aleksandar Lifka su učenici 4/1 pogledali crtani film

Humanitarna akcija "Deca deci"

Detalji

Autor Izabela Bešnji

Datum kreiranja: 07 novembar 2021

Pogodaka: 480

Humanitarna akcija „Deca deci“

Učenički parlament naše škole i u ovoj godini organizovao humanitarnu akciju „Deca deci“.U toku Dečije nedelje sakupili smo školski pribor našim socijalno ugroženim učenicima i za Školski centar „Dositej Obradović“ u Subotici.U ovoj akciji učestvovali su učenici nižih i viših razreda i pokazivali su veliku humanost. Članovi Učeničkog parlamenta odneli su poklone 28.oktobra i lepo su se družili sa učenicima škole „Dositej Obradović“.

Iskolánk Diákparlamentje ebben az évben is sikeresen megszervezte a „ Gyerekek gyerekeknek“ elnevezésű jótékonysági akcióját,amely során tanfelszerelést gyűjtöttünk iskolánk erre rászoruló diákjainak és a szabadkai Dositej Obradović Iskolaközpontnak.A jótékonysági akcióban az alsós és felsős diákjaink vettek részt,akik ismét kitűnőre vizsgáztak emberiességből. A Diákparlament képviselői október 28-án átadták az összegyűjtött tanfelszereléseket a Dositej Obradović Iskolaközpont diákjainak,akik nagyon hálásak voltak a szép ajándékoknak.

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ

Detalji

Autor Danka Stikić

Datum kreiranja: 02 novembar 2021

Pogodaka: 452

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ

Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот без
ње. За мене та особа је мој тата.
Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,
када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји се
под зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.
Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, али
мени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачи
пословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствени
таленат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-ове
аутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила и
његово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо у
њему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, али
опраштам му.
Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!
Петра Војнић Пурчар, 5/3

Како видим себе за петнаест година

Detalji

Autor Danka Stikić

Datum kreiranja: 02 novembar 2021

Pogodaka: 1297

Како видим себе за петнаест година
,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставила
сам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожне
столице на којој сам седела.
Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је била
превише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторија
водила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо у
Канади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатног
простора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за ``ручање и опуштање``, јер се тамо
увек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.
,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браон
торбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,
јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,
Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам знала
да су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обоје
НАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадила
црвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што сте
ме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година...“ рекох.
,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си супер
особа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега и
добар пријатељ, Томо.
Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опет
закаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названа
Аела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немам
пријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.
„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „...Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласило
је питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“
Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.
Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,
црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесет
километара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,
извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа... Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила сам
себи пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке из
моје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Видела
сам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да му
причам о томе шта се издешавало на послу.
Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,
није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде.

Мила Павић, 7/3