Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ

Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот без
ње. За мене та особа је мој тата.
Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,
када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји се
под зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.
Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, али
мени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачи
пословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствени
таленат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-ове
аутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила и
његово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо у
њему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, али
опраштам му.
Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!
Петра Војнић Пурчар, 5/3

Како видим себе за петнаест година
,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставила
сам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожне
столице на којој сам седела.
Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је била
превише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторија
водила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо у
Канади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатног
простора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за ``ручање и опуштање``, јер се тамо
увек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.
,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браон
торбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,
јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,
Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам знала
да су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обоје
НАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадила
црвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што сте
ме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година...“ рекох.
,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си супер
особа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега и
добар пријатељ, Томо.
Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опет
закаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названа
Аела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немам
пријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.
„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „...Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласило
је питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“
Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.
Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,
црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесет
километара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,
извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа... Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила сам
себи пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке из
моје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Видела
сам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да му
причам о томе шта се издешавало на послу.
Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,
није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде.

Мила Павић, 7/3

Шетња Суботицом

Шетња Суботицом може бити и опуштајућа. Може се ићи у шетњу парком или у куповину са
пријатељима.
Мени је омиљен одлазак у шетњу Дудовом шумом. Посматрам велике крошње храстовог
дрвећа како бацају сенку на парк и разне справе за рекреацију. Ту су људи који хватају
последње сунчеве зраке и пси разних раса. Осим прелепих паркова испуњених природом, има
и доста архитеткуре у граду. Знаменитости града Суботице су веома разноврсне и интересантне
за младе архитекте. Са великом јединственом синагогом уз њене разнобојне украсе, ту је и
огромна Градска кућа са својим величанственим ентеријером који нам даје осећај да улазимо у
краљевску палату. Суботица је такође позната по језеру Палић. Иако није најчистије, његова
околина је јако лепа и аутентична.
Шетњом Суботицом наићи ћете на разне ствари. Ово су само неке од њих, остатак морате
сами открити.
Аљоша Крмпотић, 6/3

Шта могу да урадим за своју планету

Као девојчица која има дванаест година не могу да
поправим шта су људи учинили планети деценијама уназад.
Ипак постоје ствари које су у мојој моћи, а могу допринети
очувању планете.
У нашој згради се сортира отпад. Имамо посебне
контејнере за папир, за стакло и пластику. Моја породица и
ја јако водимо рачуна о томе. У нашем стану раздвајамо
отпад. За продавницу користимо платнене торбе, а не
пластичне кесе. Увек када могу идем пешке. Волим дуге
шетње, па ми није проблем да идем и негде даље пешке.
Када су у питању производи за личну хигијену користим оне
који нису тестирани на животињама. Ја јако волим
животиње. Код моје баке и мог деке на селу сам заједно са
дедом направила кућицу за птице. Када нам нека бубица
уђе у стан ја је само пустим напоље кроз прозор.
Ово што ја радим за нашу планету можда није много,
али када би се сви тога придржавали Земља би била много
здравија.

                                                  Мина Шимоковић 6/3

Незаборавна субота

Приближавао се дан када сам одлучио да позовем другаре и разредну код моје баке на
село.
Пријатељство за мене значи много тога: срећу, тугу и пажњу једних према другима.
Сада сам очекивао своје другаре и разредну. Са њима сам хтео да поделим свој однос
према пријатељству. Довољно се познајемо и то неће бити тешко. Сунчано јутро је
наговештавало један такав догађај.
Док сам спремао сто и постављао храну и пиће стигао је први гост аутом. То је био нико
други него један од мојих најбољих другова Лука Лисац. Лука Лисац и ја смо играли
кошарку. У међувремену је стигао други гост .То је био Марко Писац. У том тренутку сам
их обојицу назвао Два шешира. Отишао сам по своје другаре и разредну и сви смо заједно
кренули у нове авантуре . Упутили смо се у двориште да бисмо играли фудбал.
Довикивали смо се и договарали . У првом тиму су били : Олга Олдановић, баба Звеченка,
брат Вуле, Радован Растко и Марко Писац. У другом тиму су били: Лука Лисац, Милош
Ормановић и Немања Прања. Кренула је утакмица када је Лука Лисац дао гол. Прошло је
много времена, а соколови на терену су се још борили. Завршена је била велика битка и
други тим је победио голом Луке Лисца. Играли смо се истине и изазова и ишли смо у
шуму. Покрај шуме смо срели Милована пса и још једног пса. Цео дан смо трчали и
радовали се разним играма. Сваки другар је показао колико ужива у овим доживљајима и
авантурама. Нашој радости није било краја, али смо се у једном тренутку ипак морали
разићи свако својој кући. Разредна је била срећна што има овакву дружину.
Прође још једна субота у којој смо сви научили шта значи пријатељство и дружење.
Верујем да ће сваком од мојих другара ово остати у сећању.
Илија Крпић 6/3