Излет код баке Бисерке

Ово је врло занимљива прича о баки фудбалерки и њеној веселој дружини. Једног
(не)обичног топлог дана моје одељење и ја смо се упутили у авантуру која нам је
наизглед деловала као обичан дан, али се то брзо променило.
Ујутро око десет сати окупили смо се на аутобуској станици спремни да...па...нисмо
знали тачно на шта, али било је нешто прилично узбудљиво. Стигли смо на наше
одреште, рај ,хоћу рећи, у кућу баке нашег друга Илије. Сви смо испрва били
одушевљени столом пуним хране, малих хамбургера, сокова колико ти душа жели и
свежих кифлица и погачица.
У опцијама су нам били фудбал, одбојка, кошарка, али ми смо, наравно, хтели нешто
узбудљивије. Играли смо се лопова и полицајаца. Лопови су трчали по њивама, по
високој трави и по двориштима неких бабарога које би нас поштено средиле кад би
схватиле да смо им изгазили драге руже. Полицајци су нас будно пратили. Нису
дозволили да им побегнемо. Одлучили смо да се сакријемо испод неких камиона, али
било је прекасно, видели су нас и ухватили. Ова игра нам је досадила, па смо одлучили
да ипак играмо одбојку. Поделили смо се у два велика тима, и да, нисмо успели да
завршимо игру, али свакако је било забавно.
Наступило је време да одрасли одаберу игру. Наравно, то је била умирујућа шетња
шумом која је била пуна комараца. Сви смо се из шетње вратили жедни, што нас је
натерало да попијемо све сокове са стола. У име целог мог одељења извињавам се на
жртви коју је поднела цедевита и цела њена породица. Док смо се ми одмарали,
издвојило се пар појединаца, укључујући и баку, и били смо сведоци најузбудљивије
фудбалске утакмице у крају, а и шире.
Види ти то, баш поред куће налазило се огромно пешчано брдо. Не, разредна, нећемо
да се пењемо по тако величанственом брду које нас неодољиво мами да се попнемо и
спустимо са њега бар 100 пута. Ма да,то све може да падне у воду, али, потписујем да
имамо најзабавнију разредну на свету. Не само да нас је пустила да се пењемо, већ је и
слала наше слике наставници физичког да нам подигне оцену. Дефинитивно сви имамо
заслужене закључене петице. Досадило нам је скакање, па смо одличили да ,,оперемо“
ноге. Ма да, како да не. Почели смо да се прскамо на све стране, били смо мокри од
главе до пете. Али, ноге су нам на крају ипак биле чисте.
Хоћу да се, у име целог одељења, захвалим баки Бисерки на фантастичном проводу, а и
зато што је доказала да девојчице могу да играју фудбал. Никад нећемо заборавити овај
забаван дан, који нас је вратио у још млађе дане и авантуре за које данас немамо
времена. Једва чекам да поново направимо овакво окупљање, које никада нећемо
заборавити!
Јелена Поповић, 6/3