Breadcrumbs
Мени
Улогуј се
ПОЧЕТНА
Naši učenici učestvovali na obeležavanju Balade o vešanima
- Details
- Written by Admin
- Hits: 1195
U ime naše škole odeljenje 4/3 položilo je cveće na spomenik "Balada o vešanima" kao znak sećanja na žrtve koje su osuđene na kaznu vešanjem 18.11.1941. godine.
Na mestu gde su stajala vešala, ispred zgrade Suda, danas stoji spomenik koji simboliše herojstvo i stradanje petnaestorice junaka i revolucionara.
Svake godine na tom mestu polaže se sveće u znak sećanja na izgubljene živote.
Izložba povodom 110 godina srpskog filma
- Details
- Written by Admin
- Hits: 720
Povodom otvaranja izložbe 110 godina srpskog filma, u bioskopu Aleksandar Lifka su učenici 4/1 pogledali crtani film
Хуманитарна акција "Деца деци"
- Details
- Written by Izabela Bešnji
- Hits: 889
Хуманитарна акција „Деца деци“
Ученички парламент наше школе и у овој години организовао хуманитарну акцију „Деца деци“.У току Дечије недеље сакупили смо школски прибор нашим социјално угроженим ученицима и за Школски центар „Доситеј Обрадовић“ у Суботици.У овој акцији учествовали су ученици нижих и виших разреда и показивали су велику хуманост. Чланови Ученичког парламента однели су поклоне 28.октобра и лепо су се дружили са ученицима школе „Доситеј Обрадовић“.
Iskolánk Diákparlamentje ebben az évben is sikeresen megszervezte a „ Gyerekek gyerekeknek“ elnevezésű jótékonysági akcióját,amely során tanfelszerelést gyűjtöttünk iskolánk erre rászoruló diákjainak és a szabadkai Dositej Obradović Iskolaközpontnak.A jótékonysági akcióban az alsós és felsős diákjaink vettek részt,akik ismét kitűnőre vizsgáztak emberiességből. A Diákparlament képviselői október 28-án átadták az összegyűjtött tanfelszereléseket a Dositej Obradović Iskolaközpont diákjainak,akik nagyon hálásak voltak a szép ajándékoknak.
ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ
- Details
- Written by Danka Stikić
- Hits: 891
ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ
Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот без
ње. За мене та особа је мој тата.
Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,
када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји се
под зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.
Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, али
мени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачи
пословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствени
таленат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-ове
аутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила и
његово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо у
њему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, али
опраштам му.
Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!
Петра Војнић Пурчар, 5/3
Како видим себе за петнаест година
- Details
- Written by Danka Stikić
- Hits: 1736
Како видим себе за петнаест година
,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставила
сам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожне
столице на којој сам седела.
Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је била
превише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторија
водила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо у
Канади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатног
простора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за ``ручање и опуштање``, јер се тамо
увек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.
,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браон
торбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,
јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,
Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам знала
да су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обоје
НАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадила
црвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што сте
ме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година...“ рекох.
,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си супер
особа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега и
добар пријатељ, Томо.
Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опет
закаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названа
Аела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немам
пријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.
„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „...Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласило
је питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“
Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.
Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,
црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесет
километара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,
извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа... Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила сам
себи пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке из
моје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Видела
сам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да му
причам о томе шта се издешавало на послу.
Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,
није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде.
Мила Павић, 7/3