Ученици

Сваки човек има право да се разликује од других. Не можемо сви бити исти и то је у реду. Није у реду да нас неко осуђује јер смо различити. Толеранција је прихватање, разумевање и поштовање туђих различитости. Можемо се разликовати по култури, обичајима, националности, вери, укусима, способностима, језику… Али све то уопште није важно. Често гледамо грешке других, а своје ни не примећујемо. Када бисмо сви волели једни друге, свет би био лепше место. Сви би били срећни, безбрижни и слободни. Не би било насиља. Ослободили бисмо се мржње и незадовољства. Живот не би био интересантан да су сви људи исти. Свако би требало да саслуша туђе мишљење, без обзира на то да ли се слаже са њим. Толеранција је снажна људска врлина и мало који човек је поседује. Ива Варађанин, 8.3     Толеранција је поштовање различитости других људи и прихватање њихових разлика. Сви смо ми различити. Разликујемо се по понашању, изгледу, веровањима, боји коже, навикама, језику… Другачији смо и по најмањим ситницама и то нас чини јединственима. По мени, све што је јединствено је много вредније од нечега што се понавља, што је шаблонски. Свет у коме би све било подједнако и у коме би сви били исти би био досадан и беживотан. Свако би изгледао исто и размишљао слично као особа поред њега. Да је свет овакав, не бисмо учили нове језике, не бисмо слушали мишљења осталих људи и тако не бисмо могли да проширујемо и обогаћујемо наш речник и начин размишљања. Свет не би напредовао. Овако, кад су људи другачији и размишљају различито, можемо учити дивне ствари, које можемо да преносимо и на друге особе. Сви људи треба да буду толерантни. Треба да се прихвате другачији начини живљења на овом свету. Нажалост, у ово доба људи покушавају да изгледају као познати људи које виде на ријалити емисијама и на телевизији. Да свет не би био овакав, треба сви да се удружимо и да учимо нашу децу да је у реду да су другачији, да имају другачију боју коже, другачије веровање… Јер деца уче од нас и треба да им покажемо да треба да буду своје личности. Толеранција је јако важна за живот и драго ми је што су људи око мене, као и ја сама, толерантни. Ива Киш, 8.1 Сви смо различити и то нас чини јединственима. Свачије мишљење је подједнако важно и битно. Не морамо сви да будемо исти. Не морамо сви да мислимо исто. Не морамо сви да се понашамо исто. Не морамо сви да говоримо на исти начин. Не морамо сви да се облачимо исто. Не морамо сви да верујемо у исте ствари. Имамо право да будемо своји. Допада нам се то што су људи различити. Знамо да нас наше разлике чине занимљивима и јединственима. Поштујемо различите начине понашања и размишљања, чак и када се не слажемо са њима. Дајемо све од себе да мирно решавамо проблеме. Реагујемо када приметимо да се неко према другима неправедно понаша. Понашамо се према другима онако како бисмо волели да се други понашају према нама. Свет би био досадан да се сви слажемо, да смо сви исти. Не би било ситних свађа, а оне би јако фалиле. Не би било разлике у нама, због чега би било много монотоно и депресивно. Жаклина Беседеш, 8.1   Толеранција је поштовање, прихватање, уважавање нечијег права на различитост. Разликујемо се у способностима, обичајима, веровањима, вредностима, изгледу, језику, укусима, националној припадности, спортском тиму за који навијамо и у многим другим стварима. Међутим, у нашем друштву су још увек у великој мери раширене нетолеранција, дискриминација и предрасуде према свему што је различито. У основи нетолеранције су недостатак сигурности и самопоуздања. Понос и пркос замењују емпатију, губимо стрпљење, доказујемо да смо у праву, наша мора бити последња… Свет би био много досадан да смо сви исти и да сви исто размишљамо. Данашња деца и тинејџери се угледају на познате особе и њихов начин облачења и понашања. Ми, сви ми, треба да научимо нашу децу да буду своја и да буду толерантна према другима. Да не осуђују друге, да се не понашају лоше према вршњацима, према особама друге националности. Важност толеранције није никада била више истицана, првенствено због свесности да нетолеранција изазива сукобе на свим нивоима. Ања Габрић, 8.1   Шта је толеранција? Неки људи ни не знају шта то значи, а неки мисле да су толерантни, а у ствари ни не обраћају пажњу шта раде, како се понашају и како се односе према другима. Толеранција је поштовати различитости међу људима и не осуђивати их због тога. Нико није исти! Немамо нити сви можемо имати иста мишљења, ставове, полове, националности, вероисповести итд. Свако је посебан по нечему, али му се због тога нико не треба ругати. Нису само националност и вероисповест део толеранције. Треба бити толерантан и према стилу облачења, према томе што неко носи наочаре или протезу, што има кратку или дугу косу… Свако има право да му се нешто свиди и, уопште, на све у животу. Толеранција је рећи неком нешто лепо, помоћи му кад и како можемо. Толерантно се не треба понашати само у школи, на послу или на неким битним местима, него и на улици, у продавници, па чак и кад смо сами у кући или било где. Што је човек толерантнији, то има и више друштва и много чега другог. Када би требало да се изабере неко за посао или нешто друго, сви би – наравно – изабрали неког ко се лепо понаша, ко се не свађа и не вређа друге. Нико не треба да говори да је нетолерантан, неваспитан или безобразан, већ треба да се потруди да буде што бољи и искренији. Далија Токовић, 8.3     Потрчао сам низ степенице у својој згради, те скочио на бициклу у бициклани. Журно сам се спустио поред степеница, па сам стао и окренуо се. Боже, како су градитељи од пре педесетак година били генијални, те направили ову косину по којој се моји другари и ја спуштамо и уживамо у брзини! Док сам посматрао зграду, комшиница је изгурала колица у којој се налазила њена стара бака, те ју је по истој

„Слушајући музику, сетио сам се…“ Музика је једна од најважнијих ствари на свету. За сваког она значи нешто друго. За мене она печати успомене. Свака песма, мелодија, свака лествица или чак само један тон подсећају ме на посебан део књиге која се и даље пише. Она ствара и затвара ране. Садржи сваку моју успомену, од раног детињства до данас. Она је као невидљив дневник који може бити прочитан само чулом слуха. Свака нова мелодија значи нову записану успомену. Моје прве дане школе и нове другаре. Сунчане, срећне дане и црне, тужне ноћи. Прву симпатију, као и прву праву љубав. Моменте у којима сам био несташан и нисам размишљао. Моменте у којима сам био паметан и добро поступио. Тренутак у којем сам се нашао у наручју за мене значајне особе. Музика је неопипљива, неухватљива, али, у исто време, све на свету. Мате Цолић, 8.1     „Слушајући музику, сетио сам се…“ Сваког дана пустим себи неку песму. Једног дана, слушајући музику, сетио сам се свог детињства. Када сам било мали, мислио сам како после мог рођења мом животу никада неће доћи крај. Сваки дан проводио сам са својим родитељима у игри. Осећао сам се лепо, а осмех ми се није скидао са лица. Волео сам аутиће, животиње и авионе. У својој соби имао сам много аутића – пуну полицу. Сваки дан сам се играо њима. Омиљени ми је један сиви БМВ. Сетио сам се када ми је ујак донео један ферари; тај ферари могао је да отвара гепек, врата и хаубу. Он је у мом власништву, у возном стању, био чак пет минута, пошто сам га ја, из непознатих разлога, забио у зид. Зид је остао читав, али ферари није. У својој соби имао сам и пуно животиња, а омиљена животиња био ми је коњ. Сањао сам како ћу једног дана на хиподрому видети правог џокеја како јаше коња. Сан ми се остварио – видео сам све то, а после сам и ја сам зајахао коња. Детињство је све брже и брже одмицало; мање сам се смејао, престао сам да се играм аутићима и са животињама. Како су сећања нестајала, песма коју сам слушао ближила се крају. Размислио сам како ћу уз мало труда и рада стићи до седишта сивог БМВ-а, како ћу гледати џокеје и повратити тај, некада стални осмех на лице. Немања Ђаковић, 8.1   „Слушајући музику, сетила сам се…“ Музика има једну важну улогу у мом животу, као и код других људи. Она пружа срећу и радост. Музика је увек била око мене – почевши од мог рођења па до сад. Кад сам била беба, мама ми је пуштала своје омиљене песме како би ме успавала. Кад сам постала мало старија, музика је и даље била око мене. Слушала сам је док сам јела, док сам се играла играчкама, док сам цртала… Волела сам да гледам видео-спотове песама које су пуштали на музичким каналима. Мени је било фасцинантно како су ти људи плесали и певали и колико слободе су имали, јер сам и ја желела да се осећам тако. Сада, кад погледам уназад, мој укус у музици се променио, и смешно ми је какве песме сам волела пре пар година. Често посећујем канале на интернету на којима су те старе песме и присећам се тих времена кад сам плесала и певала у својој соби. Те песме доносе сећања на рођендане, породична окупљања или само на један обичан дан. Музика се мења, као и људи, али понекад је добро погледати мало уназад и сетити се тих лепих (а можда и тужних) момената. Волим тај осећај пријатности кад послушам неку стару песму. Музика је важан део мог живота и волим какав утицај има на мене и на моја осећања. Ива Киш, 8.1

„Човек никад није задовољан тамо где је“   Разговори људи су увек о истој теми: о лошој ситуацији у животу и о неоствареним сновима. Од јутра до послеподнева раде у својим канцеларијама и кукају како је све грозно, а пре је све било боље. Заправо, није све толико грозно. Већина људи има релативно стабилно радно место, храну и кров над главом. Човеку ово није довољно; он би да има најлепши живот, без иједне бриге, али то је немогуће. Увек мора бити неке препреке у животу. Човек жели да све буде боље, без да ишта ради. Људи су лењи; говоре да се треба трудити, али се не труде. Изгледа као да они заправо ни не желе ишта да промене. Изгледа као да су задовољни, али нису. У већини случајева деца су та која виде овај проблем, али кад кажу то одраслима, одрасли кажу: „Не вреди.“ На крају и деца одустану, јер виде да не вреди да ово говоре одраслима. Човек никад није задовољан тамо где је али, надам се, ако се сви људи потруде да направе промену, биће задовољни и срећни. Михајло Габоровић, 7.1

„Љубав је сусрет најлепши на свету“ Љубав је нешто са чим се родимо; љубав је она нит која нас спаја са свим на свету. Морамо знати да љубави има увек онолико колико је дајемо. Љубав је слобода, зато – будимо слободни! Љубав је најлепша ствар на свету. Некога волимо више, а некога мање, али свакога треба да волимо подједнако, јер је свако живо биће овде да би нас нешто научило. И сваки пут, из дана у дан, пружајте љубав свима! Приметићете да се исто толико љубави враћа и вама. Некога не волимо јер нам је учинио нешто лоше, али треба и њега да волимо као човека јер нас је нечему поучном научио. Ако не пружате љубав, приметићете да ни вама не пружају љубав и дани ће вам бити празни и тужни. Љубав нас увек испуњава и даје нам позитивну енергију и снагу. Љубав је нешто што се не може купити парама, али може се пружати и давати свакоме. Зато, треба уживати у љубави и бити задовољан сазнањем да сте некоме тренутком пажње улепшали дан. Љубав је нешто најлепше и зато је увек пружајте свима! Будите слободни у томе. Ива Габрић, 7.1   ________________________________________________________________________________________________   „Љубав је сусрет најлепши на свету“ Свако се барем једном у животу заљубио. То је најлепши сусрет на свету. Тада имате лептириће у стомаку и три метра сте изнад неба. За мене је то био веома занимљив сусрет. Ушао сам у обданиште и једног несвакидашњег јутра догодило ми се нешто, нешто што никад пре нисам искусио. Веома сам се чудно осећао. Кад сам ушао у собу, чуо сам познате гласове мојих другара, који су ме звали да се играмо. Било ми је веома забавно. У једном тренутку угледао сам усамљену девојчицу у ћошку собе. Била је прелепа. То је била љубав на први поглед. Пришао сам јој да се упознамо. Видео сам да је била јако уплашена. Пошто сам видео да се играла луткама, започео сам разговор о њима. Запазио сам да се смирила и да јој је било забавно. Сваки дан смо се дружили… све док једног дана нисам смогао снаге да јој искажем љубав. Пришао сам јој и рекао да ми се свиђа. Она ме је гледала веома чудно. Била је љута. Од тог дана више ништа није било исто. Почела је да се све више дружи са девојчицама, а мене је избегавала, иако, верујем, ни она сама није знала зашто. Схватио сам да ћу морати да је слажем. Иако ми је и сама помисао на то била грозна, смогао сам снаге и рекао јој да више нисам заљубљен у њу. Након тога све је било као некад. Дружили смо се и све је било одлично. Од дана када сам је слагао, схватио сам да није увек паметно говорити истину. Ипак, дан кад сам је упознао никад нећу заборавити. Била је то љубав, сусрет најлепши на свету. Макар и у лажи, ова љубав и даље расте и не знам када ће достићи свој врхунац. Лука Сударевић, 7.1

„На слово, на слово…“ Писменост је веома важна за човека. Неписмене људе често исмевају, ругају им се, а ретко исправе. Ако неки наставник прича како је његов предмет битан, а притом често греши, ученици ће га исмејати или неозбиљно схватити. Почеће да се смеју, па ће настати општи хаос у разреду. Можда га исправе, а наставник не прихвати то како треба… Могу добити чак и један. Опет, наставници би требало да се труде да науче, да прихвате исправку. Моји родитељи се често љуте када их исправљам, а изговор им је да су они своје већ научили. То није тачно – човек се учи док је жив! Пријатељи се такође некада наљуте, а понекада захвале. Мислим да нико не треба да се увреди или наљути ако га неко исправи. Штавише, треба да му буде захвалан. Може да се научи пуно док те неко исправља или ако ти некога исправљаш. Најбоље је да сам приметиш своје грешке и исправиш се. Вероватно сам и ја много грешила у овом саставу, зато ћу сада да га прочитам још једном и исправим своје грешке, а што ми промакне,  исправиће наставница. Прихватићу то и трудити се да се те грешке убудуће не понове! Жаклина Беседеш, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Многи не користе интерпункцијске знакове, а они су веома важни у исказивању осећања и расположења. Већина свакодневно користи различите начине комуницирања преко модерне технологије: комуникација преко телефона, лаптопа, компјутера, таблета… Овакво разговарање може бити о послу, о школи, о свакодневним активностима, али људи често заборављају интерпункцијске знакове и велика слова. Овај проблем се повећава свакодневно. Све чешће се користе скраћенице као што су „nzm“, „omg“, „lol“ и тако даље. Уводимо стране језике у наш и тако га прљамо. Овакво дописивање отежава младима и деци да науче правилан начин писања речи и интерпункцијских знакова. Интерпункцијски знакови су исто постали проблем модерне комуникације. Многа деца која користе овај начин комуникације не знају где да ставе зарез, тачку, узвичник, упитник, апостроф или велика слова. Скраћенице и мала слова се пишу и због журбе и „недостатка времена“. Људима је лакше да напишу „nzm“ уместо „не знам“ или „min“ уместо „минута“. Неопходно је да што више пишемо и да шо више читамо како бисмо спасили наш језик. Ива Киш, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ На слово, на слово… рецимо – љ! Вуково слово, четрнаесто у азбуци. Не користимо га често, али је лепо. Љубица, Љубомир, Љубисав, Љиљана… Љубица је добила име по љубичици; диван цвет, весник пролећа, цвета одмах после висибабе. Љиљана, по цвету љиљан; диван, бели, жути, шатирани, миришљав. Ипак, најлепша реч на слово љ је љубав. Љубав нам је свима потребна и без ње ништа не би било исто. Деца су плод љубави. Из љубави настају најлепша дела, слике, песме. Љубав можемо осећати према мајци, оцу, брату, другарици, свом љубимцу, домовини… Љубав нас испуњава, чини срећнима, пружа нам осећај сигурности. Човек који може да пружи и прими љубав је најсрећнији и најбогатији човек на свету. Зато, ширимо љубав сваки дан. Ива Варађанин, 8.3  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Оног дана кад је човек измислио прве знакове за писање, он је урадио велику ствар за себе. Слова ће му помоћи у развоју, а и у бележењу свега што је у прошлости направљено. Слова су омогућила развој у свим областима књижевности и науке. Постоји пуно писама широм света: кинеско, хебрејско, арапско, турско… Већина народа (као и ми) ипак користи латинична и ћирилична слова. Наше писмо, нашу азбуку, преправио је Вук Стефановић Караџић. Њему можемо захвалити што немамо много слова и што нису компликована. Он је прилагодио ћириличну азбуку српском говору и био је сакупљач народних умотворина. Слова су омогућила не само да упознамо прошлост људи широм планете, већ и стварање значајних књига из свих области уметности и науке. Треба завирити и у једну школску торбу и видети гомилу слова. Чини нам се да је превише. Није то ништа ако се сетиш милиона књига на полицама библиотека у свету. Нажалост, од свих тих књига током живота стићи ћемо прочитати један јако мали део. Слова омогућавају и развој технике. Можемо ли данас замислити живот без рачунара? И ту су слова важна. Она нам пружају много, али право богатство језика и културе даје књига. Зато људи треба да читају. Можда ће нам слова омогућити да постанемо писци, уметници или научници из области која нас занима. Давид Вујковић, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Већина људи овог света зна да чита и пише. Ако читате ово, онда сте и ви део те већине. Проналазак писма је створио границу између праисторије и историје. Прешли смо од човека чији је циљ био само да преживи у људе који мисле на ширу слику. Прво писмо је било сликовно. Свака слика је имала своје значење и, када бисте је ставили поред још једне слике, створиле би реченицу. Када бисмо упоредили сликовно и садашње писмо, видели бисмо добре и лоше стране данашњег писма. Да смо задржали сликовно писмо, не бисмо бринули о свим силним правилима правописа, граматика не би постојала, а живот би био лакши за ђаке. Али, са друге стране, како бисмо причали? Пошто је један глас једно слово, са ликовним писмом би то било немогуће. Покушавати научити нове језике би било пет пута теже, пошто уопште не би било сличности у словима два језика и, ако би се свет око нас поправљао и унапређивао, а наш језик остајао сасвим исти, онда би се људи вратили тамо одакле су и почели – у праисторију. Без писмености и језика човек никада не би могао да напредује и стигне тамо где је сада. Петра Т. Бабић, 8.3