Ученици

Ova godina mi je donela…   Svaki čovek u životu čuva lepezu čudesnih, njemu posebnih,možda tužnih, ali ipak duboko usidrenih trenutaka dana, koji su kao pečat ostavljeni na njegovoj duši. Parajući njenu lepotu, ili, pak, ulepšavajući njenu iskrenu pravu dobrotu. Iako ih nema mnogo, godine u mom životu bile su različite. Neke su mi dale prijateljstva, poznanstva, dobre ocene, zdravlje, dok su druge malo zagolicale moje spokojstvo kratkim, ali teškim preprekama bez kojih je život nezamisliv. Godina, koja je iza mene, donela je mnogo radosti, zbog najvažnijeg: dobrog  zdravlja moje porodice i prijatelja, koji svaki trenutak u životu ulepšavaju svojim divnim gestovima iskrene ljubavi. Dobra energija oko mene dala je godini posebnu nit u spletu raznih… Male sestre, koje beskrajno volim, svojim slatkim osmesima, svakodnevno su  usrećivale moje srce. Mama i tata su svaki čas bili tuza mene dajući mi iskrene savete i poklanjajući mi svoje vreme. Ekskurzije, na kojima sam uživala, učinile su me bogatijom za nove predele, znanja, prijateljstva i iskustva. Zaslužene dobre ocene samo su dale vetar u leđa ka putu kako treba… Svaka godina može biti čarobna ako je provedemo sa dobrim i poštenim ljudima koji nas vole, i ako im mi uzvraćamo istom merom…Ovu godinu ću pamtiti po lepim tragovima, koji će ostati zauvek u mom životu. Mina Mičić, 6-3

„Није тешко заљубити се (тешко је то рећи)“   Неки мисле да се никада неће заљубити, а неки знају да хоће и једва чекају да се тај тренутак догоди. Марија и Јана су најбоље другарице. Ишле су у седми разред. Јана се никада није заљубила ни у кога, нити јој се неки дечак имало свидео, а стално је и понављала да не може да се заљуби и да су сви дечаци ружни. Марија је била потајно заљубљена у осмака Марка, али није хтела никоме да говори, па чак ни Јани, али јој је свакодневно понављала: „Није тешко заљубити се.“ Није хтела да јој каже, јер је мислила да ће јој се смејати и да ће је зезати, али јој је било тешко да то крије, па је одлучила да јој призна. Из дана у дан се дружила, смејала и причала са Јаном, али није успела ниједном да јој каже. Сваки пут је мислила да није тренутак за тако нешто. Једног дана, на великом одмору, када су селе на клупу у дворишту, Марија је одлучила да јој, шта год да буду причале, призна. Рекла јој да има нешто да јој каже. Јана је рекла да и она има нешто њој да каже, па је и почела: „Знаш, Марија, ја сам одлучила да морам да се заљубим, јер је много лоше и тужно када током детињства ниси заљубљен. Досадно ти је, јер не можеш да делиш тренутке заљубљености са својом другарицом.“ Марија је гледала у њу и размишљала да би било боље да јој не каже своју тајну, пошто није тренутак. Јана је наставила: „Има један Марко у осмом разреду и јако ми се свиђа јер је леп и добар. Никада се нисам тако заљубила као сада. Да ли си га ти приметила?“ Марија је гледала избезумљено и није могла да верује; одлучила је да јој не каже сада, или, још боље, да јој никада не каже. Никада се не треба крити заљубљеност, поготово од најбољих пријатеља. Далија Токовић, 8.3

„Лако је осудити, а тешко разумети човека“   Не постоји ниједан савршен човек. Свако је на свој начин другачији, без обзира одакле је и које је националности. Не треба судити особи коју не познајеш, поготово не преко физичког изгледа. Људи су као књиге – на основу наслова не можеш закључити каква је књига. Сваки човек има своје проблеме и то не треба игнорисати, већ помоћи колико је могуће. Када човек погреши, случајно или намерно, треба сагледати ситуацију, попричати, па тек онда судити или казнити. За свако недело човеку се треба пружити друга прилика, ма колико да је неко био лош. У сваком човеку, поред лоших страна, има и нека добра особина – само је треба пронаћи. Можда је неко не зна исказати и ми му морамо помоћи. Физички изглед не мора представљати особу. Можда је особа таква због лошег друштва или због финансијских проблема. За сваког човека на овом свету треба се указати толеранција. Моје мишљење о људима је такво – не распоређујем их по финансијском статусу, већ по доброти и њиховој вредности. Јована Видаковић, 8.3

„Пар речи о љубави“ Љубав. Најмоћније људско осећање. Љубав заузима пуно облика, али ми причамо о оној правој љубави. „Шта је љубав?“, многи се питају. Љубав је скуп гомиле емоција и тешко је конкретно рећи ШТА је љубав, па сам смислила некакву своју дефиницију. Љубав је срећа, страх, жртвовање и бол, али није узалуд. Срећа, зато што чим волите  ту особу ваш дан одмах постане бољи, а и ви сами се добро осећате. Страх, зато што постоје шансе да ваше емоције нису узвраћене. Жртвовање, зато што им дајете ваше драгоцене време и вашу љубав. Бол, зато што се, кад их видите са другом особом, ваше срце ломи као огледало. Осећате се ужаснима, безвреднима, као да сте најгори на читавоме свету. Онда се сетите – ако су они срећни са том другом особом, зашто ја да тугујем? Љубав није о томе да задржавате једну особу када је она нашла неког другог. Не. Љубав је у томе да кад они нађу неког другог, ви будете срећни. Знам да то не звучи лако и, верујте ми, није, али то је права љубав. Ако је та друга особа разлог среће ваше вољене особе, онда и ви будите срећни. Требаће време да се ваше сломљено срце поново споји, али ће вам помоћи неко ко вас воли исто колико сте и ви волели вашу неузвраћену љубав. Љубав је толико снажна да без проблема може да растури читаву планету, али зато може поново и да је споји. Петра Т. Бабић, 8.3

„Куде иде овај свет?“ Овај свет се доста покварио откад су људи на њему. Људи узимају више него што им треба и мисле да то никако не утиче на ову планету. Због свега тога јавља се доста проблема, као што су глобално загревање, разне болести… Велики проблем је и однос између људи, појаве попут расизма… Нисам сигурна зашто то уопште постоји с обзиром на то да су друге расе међу нама откако постојимо. Стварно нема смисла да се према припадницима неке расе, која није наша, понашамо као да њихов живот не вреди. Следећи проблем би били хомофобични људи. Они мисле да су хомосексуалци болесни и да ће ићи у у пакао због пола који воле. Свако има право да изабере кога ће да воли; нико не може то да забрани. Сви би требало да пробамо нешто да променимо на боље или бар да се трудимо, јер самим тим што мењамо себе и начин на који размишљамо и како се понашамо можемо да утичемо на друге и на то како они поступају и мисле. Постоји превише проблема на земљи да бих причала о свима њима. Остаје ми само једно питање: „Куда овај свет иде?!“ Ангелина Ђукнић, 8.1   _______________________________________________________________________________________________ „Куде иде овај свет?“ Човек је од свог настанка еволуирао, али – да ли томе долази крај? Да ли се човек полако враћа у своје првобитно стање длакавог, примитивног мајмуна? Ево нас, 2016. година. Технологија се развија из дана у дан, нема светских ратова, људи (као раса) у одличној су позицији за развијање… Али, нажалост, не изгледа како да се развијамо. Савремене генерације свакодневно примају погрешне информације од погрешних људи, али то није једини проблем. Слушају свакодневно којекакве Карлеуше и Бубамаре, које певају о парама, а не о љубави. На телевизији се емитује „Фарма“, што је поприлично добро име с обзиром на то да су тамо само краве и свиње. Још један велики проблем је политика; сваки дан нам пљују у фацу, не дају нам да размишљамо сами за себе и причају о Београду на води док 70% становништва једва плаћа кирију. Данашња деца седе по цео дан за компјутерима, лаптоповима, уз телефоне. Ево, признајем, и ја сам један од оних који седе код куће по цео дан. Знам да није здраво, али са ким да идем напоље кад нико неће да изађе? Видим децу како изађу у град само да би негде села и узела телефоне. Не, у ствари, ми не идемо уназад, ми се преварамо у роботе, роботе који не мисле својим главама и једини начин да разазнамо ко је ко биће по серијском броју. Има пуно лоших ствари на овом свету, али не би требало да мењају човека на горе… И сад једино што можемо јесте да се упитамо – куда иде овај свет? Вук Алексић, 8.1

„У мојој глави“   У мојој глави налази се ролеркостер емоција и експлозије хормона које ме чине другом особом. Пролазим кроз пубертет, што значи да се много тога мења. На питање „Шта се то мења?“ могу одговорити овако – све је досадније, лако ме је изнервирати и, полако, свет више не видим као свет дуга, него какав заиста јесте. У својој глави увек вртим сличне теме, о којима никад пре нисам размишљао. Размишљам о небитним стварима, које увек терам од себе, али се враћају. Онда почнем да размишљам о позитивним деловима пубертета. Почнем да размишљам како сам се уозбиљио, како сам све већи и одговорнији. Те особине донеле су ми боље оцене, бољи избор пријатеља и више разумевања. Кад сам са пријатељима, било на кошарци, било у граду, те мисли нестану, јер имам некога ко ме разуме. Ово је фаза која ће ме провести кроз луде авантуре али, поред тога, и претворити у одраслу особу. Што више мислим о томе, то се више надам да ће што дуже трајати. Видак Вукадиновић, 8.3   ________________________________________________________________________________________________   „У мојој глави“   У мојој глави има безброј тајни, мисли, брига, обавеза. Мислима често одлутам у прошлост, будућност или измаштани свет. Многи верују да се прошлост не може вратити или да је за то потребан времеплов (или неко чудо), али многи греше. За то је само потребно мало маште. Будућност је могуће предвидети. На пример, испланирати шта ћемо сутра радити. Сутра спада у будућност која је јако близу. Она има много нових ствари, тако пуно изума, који ће тек бити пронађени. Али, најбоље од свега тога је то што ми не морамо да је чекамо, јер је ми стварамо. У измаштани свет спадају све наше жеље које не могу бити остварене или нешто сасвим бајковито, што је одувек било немогуће, а ни у предстојећим годинама не може бити остварено. Свако мора имати обавезе иако је много лакше без њих. Учење, рађење домаћег, вежбање, одлазак у школу… све су то обавезе. Сваки дан – обавезе. Ни не приметимо колико их је. Али, ипак их сваки дан обављамо. Неки пут их је превише, али човек је прилагодљиво биће. Временом, све дође на своје место. У мојој глави се свашта ради. Од мисли и тајни – до обавеза. Све има свој разлог, место и време. У стварности све мора да буде по правилима. У мојој глави машта и мисли немају границе. У мојој глави се свашта ради. Ања Зечевић, 8.3

„Да се ја питам…“   Да се ја питам, не би постојали телефони, телевизори, аутомобили и сличне ствари данашњег времена. Све те ствари имају своју сврху, али се злоупотребљавају. Мислим да је људима било сасвим добро без телефона. Али, чак и кад су се они увели, коришћени су да би људи комуницирали док нису заједно. Данашњи телефони се, осим тога, користе и за многе друге ствари које нису безбедне за децу. Нажалост, све млађа деце користе паметне телефоне. Такође, пре није било телевизора. Данас се на њему приказују разне телевизијске емисије које немају смисла. Аутомобили се користе за превоз (и то може бити корисно), али они и загађују околину и ваздух који удишемо. Мислим да је много лепше било пре. Све ствари су имале своју сврху, а никоме нису штетиле. Ива Варађанин, 8.3   __________________________________________________________________________________________________   „Да се ја питам…“   Да се ја питам, скоро све би било другачије. Сви желе да укину школу, али, кад бих се ја нешто питао, никад школа не би била укинута – само бих скратио све часове на тридесет минута. Да се ја питам, у школи не би било ниједне оцене. Кад бих могао нешто велико да урадим, то би било прављење веће сале за физичко и много већег дворишта. Да владам светом, не би било сиромашних; свима бих изградио куће и станове да се не смрзавају на улици. Људи мисле да је све лако, али није, тешко је. Времена се мењају, људи немају пара ни за хлеб… а ја бих желео да имају. Али, тренутно не могу ништа да променим. Идем у основну школу и немам посао. Кад бих био најмоћнији човек на свету, учинио бих да сви буду срећни. Волим више да гледам срећу других људи него своју сопствену. Некад, кад идем некуда пешке, видим људе како просе, а поред тога морају и своје бебе да хране. Мени је жао кад их гледам такве, без ичега, док ја имам све што желим. Не волим људе који обећавају а то не испуне, и не волим људе који мисле зло свима. Да имам моћ, направио бих неку машину која би их навела да буду добри. Кад бих имао моћ и да се ја ту нешто питам, свима би живот био бољи, лепши и забавнији. Урош Грковић, 8.3   __________________________________________________________________________________________________   „Да се ја питам…“   Да се ја питам, свет би изгледао другачије – људи би били срећнији и школа би била забавно место. Волим да будем креативан и иновативан, да размишљам другачије, да мислим позитивно. Волео бих да ме једном неко некад пита да постанем председник целог света. Моја власт би донела радост свим људима. Природа би била још разноврснија, а загађивачи би се уклонили. Постојале би посебне пешачке зоне, бициклистичке зоне, а, као најбржи начин транспорта, користили би се ски-флајери! Претпостављам да не знате шта су, али ће вам убрзо постати јасније. То су као ски-лифтови који вуку уз брдо, само што ће вас ови носити кроз ваздух, од зграде до зграде. Путеви нам више уопште неће бити потребни. На њиховим местима ће бити паркови и игралишта, терени и ливаде. Замислите да свака кућа има свој парк! То би, наравно, подигло морал људима. Нема гужве, саобраћаја, после напорног дана постоји место за одмор. Све грађевине би биле нове, офарбане у светле, шарене боје. Да се направи овако нешто, потребно је много времена, новца и маште, али с обзиром на то да људи кукају да немају ништа и да не живе лепо, то је само мала препрека у глави које се морамо решити да би се дошло до лепог живота. Ипак, како кажу, вреди покушати. Лука Ивковић, 8.3