Моје искуство из Петнице Још се сећам дана од пре три године када сам пожелела да будем у групи ученика који су дошли у Истраживачку станицу „Петница“. Било је преподне, изузетно сунчан дан који је осветљавао поставку биологије припремљену за Ноћ музеја. Одушевила сам се. Преда мном је стајала огромна пројекција ћелије на којој се видело све што се налази у њој. Иако сам желела, нисам имала превише времена да све разгледам јер сам само дошла са татом да вратим сестру кући након што је провела две недеље у овом истраживачком центру. Све што сам од тада чула од ње о „Петници“ било је да је ово место невероватно искуство, да је тамо прелепо, да се учењу приступа на јако забаван начин, да се истражује, експериментише, машта… Чекала сам дан да и сама одрастем и будем спремна да конкуришем за Летњу научну школу. Ове године то ми се и остварило. Ученици по први пут могу да се пријаве за Петницу у седмом разреду основне школе. Тада они конкуришу за место у Летњој школи која се одиграва почетком осмог разреда и упознају се са једанаест научних дисциплина: археологијом, хемијом, географијом, биологијом, рачунарством, психологијом, астрономијом, историјом, геологијом, физиком и друштвеним наукама. Да би се пријавили, ученици попуњавају пријемне формуларе и конкуришу на камп. Пријавни формулари се у априлу месецу могу наћи на веб-сајту Истраживачке станице ,“Петница“. Осим попуњавања ових формулара, сваки кандидат треба да одабере једну од понуђених тема и напише есеј и приложи препоруке својих наставника и мишљење стручне службе школе. Како је било време корона вируса, путем рачунара сам замолила своје наставнике са којима сам ишла на такмичења да ми напишу препоруке. Добила сам писмо препоруке од свих наставника које сам замолила, од наставнице физике, биологије, математике, српског језика, као и мишљење психолога школе. Била сам веома срећна јер су ме наставници подржали, али и даље и уплашена да ли ће ми то омогућити да будем изабрана. Све што је требало да припремим урадила сам до краја маја и послала своју пријаву. Два месеца након тога била су изузетно дуга. Отварала сам резултате конкурса готово свакодневно, а петнаестог јула сам видела своје име на екрану. Од тада проверавала сам поштанско сандуче сваки дан и чекала позивно писмо које говори тачан датум када треба да сам тамо. Крајем августа сам га нашла и садржај је открио да већ идем шестог септембра. Била сам пресрећна, али помало и нервозна. Кренули смо у Петницу у рану зору. Појавио се неки нови страх што ћу тамо бити сама, па и преиспитивање. Током читавог пута испитивала сам сестру шта ћу ја тамо све радити. Највише ме је бринула чињеница да тамо не знам никога. Ипак… Одмах првог дана склопила сам нова пријатељства са пар људи. Највише сам се зближила са својом цимерком Наталијом. Већ првог дана имали смо занимљиву радионицу упознавања на којој сам почела полако да памтим имена деце. Било нас је педесет двоје у групи. Истог дана обишли смо целу станицу да бисмо знали шта се где налази и објаснили су нам на чему ћемо све ту радити. Сваког наредног дана имали смо предавања, лабораторијске и теренске вежбе. Вежбе су мени биле најзанимљивији делови. Поделили су нас у мање групе. Највише су ми се свиделе вежбе из хемије на којима смо сами радили експерименте у лабораторији и из географије где смо учили кроз обиласке Петничке пећине и околине. И остали предмети су били једнако занимљиви, али ова два су се мени највише допала. Осим вежби, у вечерњим сатима имали смо предавања. Она су била од 21 до 23 часа и свако предавање је имало интересантну тему. Иако ја нисам ноћни тип детета, рано заспим јер код куће свако јутро идем на јутарње тренинге, сва предавања су ме заинтересовала толико да нисам могла да заспим. Једне вечери, када смо имали астрономију, гледали смо звезде помоћу телескопа. На почетку целог програма поделили су нас у парове на основу анкетног листића који смо самостално попуњавали. Након увида у наше одговоре, одредили су особу са којом делимо слична интересовања и та особа је постала наш пар за рад. Мој тим смо чинили Лазар и ја. Нас двоје смо добили тему коју је требало да истражујемо, па је последњег дана презентујемо свима. Такође су нам доделили једног сарадника који нам је мало помагао. Сви сарадници су пар година старији од нас. Ја сам радила са Лазаром тему „Готта цатцх тхем алл“ – диверзитет инсеката. Ми смо одлучили да правимо инсектаријум. Сваки дан смо хватали инсекте у подручју Петнице или испред Петничке пећине. Хватање инсеката није једноставан посао. Они и након хватања морају да остану у облику истом као када су били живи. Због тога смо их стављали у мале бочице напуњене алкохолом и након тога носили у лабораторију. Тамо смо инсекте стављали у жељени облик уз помоћ чиода и тако их остављали да се осуше. То је веома пипав посао. На крају смо сабрали све утиске и направили презентацију у којој смо причали како смо ми урадили ово истраживање. Осим предавања и разних вежби, имали смо времена и за паузу. Свако послеподне већина деце се окупљала испед кантине где смо се играли са сарадницима мафије. Задњи дан смо купили беле мајице и потписали се једни другима по њима за успомену на ове дивне дане. Са свима сам се спријатељила и, наравно, и сада се сваки дан чујемо и дописујемо у групи. Већ се договарамо када ћемо следећи пут да се видимо. Сви које сам упознла у Петници су предобри. Смешни су, друштвени… Надам се да ћемо се још много пута видети јер ми већ недостају. Једна другарица ми је првог дана написала: „Желим ти да се вратиш кући као боља и другачија особа. Желим ти да научиш нове ствари и прошириш видике. Желим ти да, напокон, пронађеш људе којима нећеш морати много да објашњаваш зато што заслужујеш неког ко те разуме.“ И све ми се десило, осим последњег јер ја сам одувек уз себе имала оне који ме разумеју, а сада се моја лепеза пријатеља још проширила. Одлазак у Петницу за мене је било прелепо искуство.
