Author name: noubis

Сваки људски живот је драгоцен и једнако вредан Живот је драгоцен.Он је свуда око нас, и у нама. Имабезброј облика.Људи широм света су свесни да се живот свуда разара.Видимо патњу изазвану унуштавањем живота и спремнисмо да се боримо против тога. Боримо се милосрђем. Кадавидимо патњу, у нама се јавља милосрђе. Често смо љутизбог неправде. Има тако пуно нељудског у људима. Зато семорамо трудити да испуњавамо своје дане борбом за свакиљудски живот. Морамо пружити руку пријатељства ипомирења једни другима. У томе нам много може помоћи иприрода. У њој можемо наћи енергију за саосећање.Саосећањем ћемо помоћи једни другима и заштити се одмногих невоља. Сва зла овог света ратови, уништења,катастрофе светских размера, болести, епидемије,пандемије терају нас да размишљамо о спасењу људскеврсте. Сваки појединац је директно одговоран за животдругог. Из дана у дан та одговорност расте. Одговорни смоза заштиту сваког живота јер је он драгоцен и једнаковредан.Срећа и љубав, мир, радост… су значајни деловисваког живота, то су осећања која живот чинедрагоценим и вредним. Зато се за сваки живот вреди итреба борити. Миљана Павковић 8/3

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот безње. За мене та особа је мој тата.Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји сепод зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, алимени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачипословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствениталенат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-овеаутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила ињегово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо уњему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, алиопраштам му.Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!Петра Војнић Пурчар, 5/3

Како видим себе за петнаест година,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставиласам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожнестолице на којој сам седела.Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је билапревише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторијаводила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо уКанади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатногпростора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за “ручање и опуштање“, јер се тамоувек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браонторбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам зналада су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обојеНАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадилацрвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што стеме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година…“ рекох.,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си суперособа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега идобар пријатељ, Томо.Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опетзакаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названаАела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немампријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „…Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласилоје питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесеткилометара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа… Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила самсеби пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке измоје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Виделасам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да мупричам о томе шта се издешавало на послу.Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде. Мила Павић, 7/3

Шетња Суботицом Шетња Суботицом може бити и опуштајућа. Може се ићи у шетњу парком или у куповину сапријатељима.Мени је омиљен одлазак у шетњу Дудовом шумом. Посматрам велике крошње храстовогдрвећа како бацају сенку на парк и разне справе за рекреацију. Ту су људи који хватајупоследње сунчеве зраке и пси разних раса. Осим прелепих паркова испуњених природом, имаи доста архитеткуре у граду. Знаменитости града Суботице су веома разноврсне и интересантнеза младе архитекте. Са великом јединственом синагогом уз њене разнобојне украсе, ту је иогромна Градска кућа са својим величанственим ентеријером који нам даје осећај да улазимо украљевску палату. Суботица је такође позната по језеру Палић. Иако није најчистије, његоваоколина је јако лепа и аутентична.Шетњом Суботицом наићи ћете на разне ствари. Ово су само неке од њих, остатак моратесами открити.Аљоша Крмпотић, 6/3