Zimski pejzaž
Shvatila sam da godišnje doba može imati izgled kakav mu naša duša da.
Spavala sam i baš tad su svi snovi krenuli da se brišu govoreći mi da treba da se probudim.U tom trenutku zazvonio je moj telefon. Spremila sam se za još jedan radni dan u školi.Izašla sam iz kuće i ugledala sneg. Bio je tanak. Pogledala sam gore prema onom drveću koje me je obično šumom ispratilo u školu.Krajevi grana su bili beli,nikad nisam obratila pažnju na te stvari.I svi oni krovovi su bili beli.Kao da je u toku noći došao neki čovek i prosuo vatu po njima. U mojoj ulici sneg je bio prelep,ali kad sam izašla iz nje videla sam da nije tako lep.To je zbog asfalta i zbog svih automobila koji su išli po njemu.Falilo mi je škriputanje snega.Volim da usklađujem korake sa škriputanjem,zbog toga mi se čini da neko hoda kraj mene. Mada je u sedam ujutro malo ljudi.Bilo je hladno, a suncu nije pošlo za rukom da obasja grad kroz tu gustu maglu i teške oblake.Dah mi je bio leden,osećala sam kao da bih mogla njime zalediti nečije srce . Tada se sunce napokon probilo kroz oblake,i počelo da baca zrake po snegu. Uprkos vlažnom asfaltu, sneg je bio lep.Osetila sam svež miris jutra i vlage.
Uživala sam toliko da mi čak ni misli nisu odlutale, nisam razmišljala o školi.Sad zima ima drugačiji izgled, ali u boljem svetlu.
Nađa Katrinka V-1