ОСНОВНА ШКОЛА ИВАН ГОРАН КОВАЧИЋ СУБОТИЦА
Ученици 2/1 су заједно са својим родитељима и учитељицом Миленом учествовали у изради новогодишњих пакетића. Желели смо да помогнемо и обрадујемо сву децу којима је помоћ више него потребна. Верујемо да смо у томе успели.
Ученици 7-1 на вековном мегдану (Иво Андрић: Кмет Симан)Ученици 7-1 разреда не само да воле да иду у позориште, него воле да праве и својесопствено! Још једном су имали прилике да креативност искажу кроз оно што највишеволе, а то је глума. Рад у групама некима је омиљени начин рада, јер осим учења на овајначин могу и да се забаве, али и посвађају .Тако су препирку између Ибраге и кмета Симана могли веома искрено и веродостојно дапредставе, а на овај начин запамте једно од најлепших дела Иве Андрића које обрађују.Свака група је учинила то на свој начин, а публици се највише свидела сценографија,костимографија, глума, па чак и начини исказивања унутрашњег монолога главних ликова.Такође, свака група направила је оригиналан плакат за свој сценски наступ. Волели би кадаби могли да се на часовима српског баве само глумом .
Dodeljene nagrade pobednicima foto – konkursa ,,Mi, drugari” Naša škola organizovala je ove godine drugi foto – konkurs na temu ,,Mi, drugari”. Kao i prošle godine, svoje radove poslali su učenici naše škole, ali i učenici drugih škola. Na Međunarodni dan deteta organizovali smo priredbu i tom prilikom dodelili nagrade pobednicima foto – konkursa. Učenici naše škole ispunili su program svojim muzičkim i literarnim nastupima. Martin Rajković na gitari i Gabriela Redler na violini učinili su ove trenutke svečanijima, a Maša Praštalo i Melanija Rižanji pročitale su svoje radove o detinjstvu i prijateljstvu. Elena Novačić Neorčić recitovala je pesmu o školama bez nasilja. Za kraj programa ostavljena je dodela nagrada. Tročlani žiri, koji su činili Mile Tasić, predsednik žirija, umetnik i likovni kritičar, Marica Ćirović, književnica i Slađana Saulić, fotografkinja, dobio je zadatak da dodeli nagrade u dve kategorije, za više i niže razrede. Kako je rekao predsednik žirija Mile Tasić, učestvovanje u foto – konkursu je već pobeda, a ohrabrio je učenike svih škola da i dalje fotografišu, ali da u tome odu i korak dalje, da fotografišu neobične trenutke, interesantne pojave u prirodi… U kategoriji nižih razreda dodeljene su sledeće nagrade: 1. mesto: Anastastia Belančić, Tara Basarić, Milica Šever, učenice 4/a razreda OŠ ,,Jovan Mikić” 2. mesto: Mirna Minić, učenica 3/3 razreda OŠ ,,Ivan Goran Kovačić” 3. mesto: Lea Lucia Šimić, učenica 3/3 razreda OŠ ,,Ivan Goran Kovačić” U kategoriji viših razreda svojim fotografijama osvojili su 1. mesto: Ana Vajhand, učenica 8/a razreda OŠ ,,Matija Gubec” 2. mesto: Mina Petković, učenica razreda OŠ ,,Jovan Mikić” 3. mesto: Sara Lalić, učenica 5. razreda OŠ ,,Jovan Mikić” Čestitamo nagrađenima i sve učenike pozivamo da šalju svoje fotografije i sledeće godine!
U sklopu projektne nastave u I3 odeljenju organizovan je tematski dan pod nazivom “Moja novogodišnja jelka”. Ovo je bila prva, od planirane tri radionice, koja je održana uz prisustvo roditelja. Održani su časovi srpskog jezika i matematike, a zatim i čas likovne kulture na kojem su učenici uz pomoć roditelja izradili jelke od pirinča i ukrasili ih. Sledeći tematski dan planiramo za otprilike tri nedelje, a zatim i veliku kreativnu novogodišnju radionicu, kao krunu projekta, krajem prvog polugodišta.
Моји планови за летњи распуст Седим наслоњена на сто и размишљам. У глави су ми разни планови за летњи распуст. Наравно, сви највише волимо море, тако да су ми у глави разне слике лепих плажа у различитим државама. Изабрала сам своје омиљено острво, Лефкаду. Соба ми је мало неуредна. Осећам мирис мојих љигаваца. На своју листу планова уписујем и спремање собе. Једва чекам летњи распуст, али знам да ће ми школа недостајати. Размишљала сам о томе да на сваких недељу дана излазим у парк и истражујем. Дечја граја привлачи ме да изађем на улицу и да се играм. Узимам пенкало и записујем све то у свеску за планове. Заборавила сам најважнију ствар – дружење са својом породицом! Купићу друштвене игре и заједно са мамом, татом и сестром ћу их играти. Свако наредно звоно у школи све ми више мирише на летњи распуст. Волела бих да се ови планови остваре и покушаћу да смислим још пуно нових, јер машта може свашта. Таша Бабић, 5/3 Мој пети разред Пети разред је за ђаке збуњујућ и чудан. Одлази се од учитељице, упознају се нови предмети и наставници. За мене је пети разред незабораван због тога што сам га завршила у Суботици. Прве четири године свог основног образовања завршила сам у Нишу, свом родном граду. Због пословног премештаја мојих родитеља, 5. разред је требало да завршим у потпуно новом граду и школи, у Суботици. Када сам први пут чула ту вест, мислила сам да је то само шала и нисам веровала. Када се приближио први септембар, схватила сам да је то истина и била сам много тужна. Мислила сам да тамо никада нећу наћи друштво и добре пријатеље, али када сам кренула у нову школу све се променило. Требало ми је месец дана да упознам и запамтим нове другове и другарице. Тада сам почела да се дружим са Софијом и као да сам заборавила на стару школу. Скоро сви наставници су ми се допали, што не могу да кажем и за нове предмете, али сам се лепо снашла. Упознала сам град, видела сам Војводину и посетила оближњу Мађарску. Како са родитељима, тако сам и са пријатељима из школе обишла бројна места у Србији. Било ми је јако лепо и забавно на тим путовањима. У петом разреду сам много више учила, али се исплатило, јер ћу на крају имати све петице. Пети разред је за мене једна незаборавна животна лекција, из које сам научила како да се снађем у потпуно новој средини. Научила сам и да предрасуде нису добре и тачне и да не треба судити о некоме ако га ниси упознао. Лана Марјановић, 5/1
НАГРАЂЕНИ УЧЕНИЦИ ЛИТЕРАРНИХ РАДОВА Поводом Међународног дана особа са инвалидитетом, на конкурсу “Са осмехом у школу”, Мреже подршке ИО Града Суботица, у организацији ОШ „ Соња Маринковић“, многи ученици наше школе су се одазвали, а најбољи радови освојили су и награде!Награде су свечано додељене јуче, 5.12.2017. у Градској библиотеци. Прво место освојио је ученик петог разреда, Лазар Веселица, док је награду за 2.место освојила ученица седмог разреда, Гала Савић. Честитамо свим учесницима и желимо још много лепих радова, успеха и награда! I место Са осмехом у школу Детињство је најлепши део човековог живота, поготово када можеш безбрижно да се играш са другарима и идеш у школу. Нажалост, постоје деца која се роде са инвалидитетом или неким проблемом. Са њима увек треба бити пажљив и хуман. Већини деци са инвалидитетом је тешко да похађају школу, јер су наше школе углавном за здраву децу. Зато је њима потребна наша помоћ и подршка. Највећи проблем код ове деце је ношење тешких торби и премештање по учионицама. Ученици би требало да се боље организују и да помогну у ношењу ствари. У школама би требало да постоје покретне траке како би оваква деца брже и лакше пролазила кроз ходник. Деци која имају такве проблеме треба помоћ целог разреда. За то је, наравно, потребна добра воља свих нас и много толеранције за децу с таквим проблемима. Треба да их штитимо од злих људи који им се подсмевају и ругају. Имам кума Никшу који је кренуо у први разред, али још не зна да прича. Он има проблем с говором од рођења. Не зна да говори, али зна да пише и разуме дада му неко нешто каже. Када дође код мене, ја му увек покажем или објасним то што га занима. Знам да му је тешко и волео бих да идем са њим у школу како бих му помогао. Не треба се подсмевати и ругати другачијима од себе. Овакву децу не треба издвајати из друштва, њих треба прихватити онакве какви јесу. Нису они криви што су тако рођени. Треба им пружити руку и рећи им лепу реч. Они ће са осмехом долазити у школу, поготово ако их тамо чека пуно добрих другара. Лазар Веселица,5.разред ОШ ,,Иван Горан Ковачић“ Суботица Наставница: Клара Дулић -………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………. II место Справа за срећу Машине за прање веша и прање судова, фрижидери и замрзивачи, телефони и телевизори, некада чудесне справе, постале су нераздвојни део наше свакодневице, а справе попут времеплова или телепортера су нешто што ми још замишљамо, прижељкујемо и чекамо дан када ће њихова употреба постати уобичајена. Скутери за вожњу по ваздуху, уређај који нас чини невидљивим, роботи за помоћ у кући, љубимци или пријатељи, све су ствари чију реализацију ми жељно ишчекујемо и које би живот учиниле забавнијим и интересантнијим. Међутим, за свет би била много боља и потребнија справа која би решавала све здравствене проблеме. У машину би се унели подаци о некој болести и, после свих хемијских реакција и процеса, праска и бљесака, изашла би таблетица која би лечила све боли, патње, деформитете, ране, таме или тишине. Таква справа би била корисна за све оне који болују или пате, све оне који не знају шта значи трчати или играти се, за оне који и не сањају колико је дивна музика, глас онога ко те воли или цвркут птица, оне који не знају како им изгледа мама. Овај изум би био исто тако чудноват за све породице и пријатеље болесника, а готово и да нема некога чији ближњи нема неки здравствени проблем. Мој изум можда није најмаштовитији или најпомпезнији, али би окончао све болове, муке и патње, усрећио многе људе и можда учинио нашу планету мало бољим и праведнијим местом за живот. Гала Савић, 7-3 ОШ „Иван Горан Ковачић“, Суботица Наставница: Ивана Митић,
Radovi učenika povodom Međunarodnog dana pismenosti-8.septembra Na slovo, na slovo m-mržnja Mržnja je jedna od stvari koja postaje sve češća u našem svetu. Postajemo skoro pa nesvesni težine te reči. Ali, ipak smo svi ljudi, različiti, ali na neki način tako isti. Normlano je što smo različiti, to nas čini originalnim. Mržnja je osećanje koje često odrasli iskazuju zbog ljubomore i zavisti. Deca se samo ugledaju na njih. Ljudi mogu da žive i bez mržnje. Mnogi to ne mogu da vide uglavnom jer vide samo sebe. Zemlja se neće zaustaviti ako izrazimo svoja osećanja. Ako kažemo “Volim te”. Život je kratak. Nema mesta za mržnju i nerviranje oko gluposti. Takve emocije su beskorisne. Neki ljudi moraju malo da se spuste na zemlju.Treba da upravljaju sopstvenim, a ne tuđim životom. Treba da ispravljamo greške dok još imamo šanse. Zar suština nije u nesavršenosti? Nađa Katrinka, 6-1 Na Slovo, na slovo…M U našem jeziku ima 30 slova, zatvorim oci i u glavi mi se motaju. Pokušavam da se zaustavim samo na jednom. Neka to bude slovo m. Prva stvar koja mi pada na slovo m jeste matematika. Slušam je, gledam svaki dan u školi. Brojke, brojevi, cifre, znakovi, računanje, sabiranje, oduzimanje, množenje…., ih, mnogo svega i evo, već me počinje boleti glava. Imam osećaj da tu matematiku niko ne voli, ali da se ne uvrede koji je vole, nastaviću da razmišljam o slovu m. Sledeće mi evo na pamet pada mesec. Deo godine koji traje oko trideset dana.U godini ih ima dvanaest, a meni je najdraži januar. Meseci kroz godinu lete previše brzo, a svi mi govore, kada budem starija, leteće još brže. Baš zato što mi lete meseci, prolaze i godine, a mi smo sve stariji. Eto zato mi je januar najdraži. On predstavlja novi početak, ostavljamo sve što je ružno iza nas u staroj godini, kreće nova godina, a ja dobijam novo raspoloženje. Umalo da zaboravim, dnevno milion puta ponovim reč mama, pa bi bio red da i sada nesto kažem o njoj. Mama je za mene veliko biće, ona je na svet prvo donela moju sestru, Jovanu, a nepune dve godine kasnije mene. Ali, tu njena uloga majke tek počinje. Od prvog dana našeg života pa sve dok potpuno ne odrastemo, njena briga ne prestaje. Sprema, kuva, pere nam odeću, pegla, ide u kupovinu, vozi nas ako zatreba, pakuje nam kofere kada putujemo i raspakuje ih kad se vraćamo. Pored svega toga, ona je supruga našem tati, a ima i svoje radno mesto. Nije lako biti majka i zato mi je uvek žao kada je brzopleto uvredim ili naljutim. Ovo mi je prilika da kažem koliko volim svoju mamu i stvarno bih volela da jednog dana svojoj deci budem primer kakav je ona meni i Jovani. Prvo mi se ova tema nije svidela, a onda sam sela i razmišljala. Shvatila sam da je kao ona igra “Na slovo na slovo” i može biti zabavna. J Nevena Vidaković, 7-3 Na slovo, na slovo P- PISMENOST Od kada je Vuk Stefanovic Karadžić reformisao ćirilicu, Srbiji je mnogo olakšao. Ljudi su od tog dana mnogo napredovali, a srpske narodne pesme i priče su konačno bile napisane. U današnje vreme je manji broj nepismenih nego ranije. Ranije su se školovala samo bogata deca koja su mogla da plaćaju učitelje, a ostala deca čiji roditelji nisu imali para su bila polu-pismena, a neka skoro i nepismena. Danas sva deca u odnosu na klasne razlike mogu jednako da se školuju i da budu pismena. Pismenos t je vrlo važna kako Srbiji, tako I svetu jer da nema pismenosti, ljudi bi živeli u mraku, bez vode,struje, I svega što danas imamo zahvaljujući pismenosti. Da nema pismenosti Srbi bi zaboravili epske bitke Kraljevića Marka,Kneza Lazara Hrebeljanovića I drugih važnih ličnosti. Bez pismenosti ne bi bilo knjiga ni računara,telefona I televizora.Ne bi bilo ničeg, gotovo bi živeli u praistoriji u pećinama, bez automobila I bicika.Bili bi pećinski ljudi ili ljudi u petnaestom veku bez lekara I zubara.Ljudi bi imali epidemije I bolesti koje su uz pismenost I knjige danas kao obična prehlada, a ranije bi bile to kobne I smrtonosne bolesti. Da nema pismenosti svet bi bio jako loše mesto za život. DEJANA KOVAČEVIĆ 6 / 1
U ponedeljak, 15.05.2017.god. u Svečanoj sali naše škole učenici III1 održali su Prolećnu priredbu za roditelje. Deca su recitovala, pevala, glumila i svirala na raznim instrumentima. Svi smo uživali u deci i u lepom programu priredbe.
Srpska devojka nekad i sad  „Baš se dugo nismo videli, a Vi ste se baš promenili“, to su obično reči osoba koje se vide prvi put posle određenog vremena. Zub vremena ostavlja tragove na svakome. Fizički izgled se menja stalno, ali mi to na sebi nećemo primetiti jer svaki dan održavamo sastanak sa samima sobom pred ogledalom. Neki misle da su lepi, dok drugi smatraju da bi im više odgovaralo da su neka poznata ličnost koja je uvek sređena, nasmejana i lepa. Devojke su često okrutne prema sebi. Svaka pripadnica ženskog pola želi da na sebi nešto promeni. Danas to omogućuju mnoge klinike estetske hirurgije, ali kako za to treba izdvojiti pozamašnu sumu novca, koju mnogi nemaju, mnoge devojke neku lepšu sebe vide samo u svojoj mašti. Mnogi će se pitati šta je bilo pre nekoliko vekova kada medicina nije bila toliko napredna. Tada su devojke bile prirodno lepe. Nisu postojali rizični faktori, poput raznih zračenja i katastrofa, koji bi ugrozili čitav ljudski rod. Postojala je samo čista i nezagađena priroda gde god se okreneš. Devojke su sve bile lepe i rumene, pa je svakoj bilo dovoljno da napravi lepu punđu, stavi cvet u kosu i umije se svežom izvorskom vodom da bi zablistala u punom sjaju. Kada bi je upoznali onda bi zasijala njena unutrašnja lepota. Ponašanje joj je bilo za primer. Bila je dobro vaspitana i uvek se lepo izražavala. Današnjim devojkama kultura nije jača strana. Oblače se neprikladno, a rečnik im se svodi na strane reči i domaće psovke. Ne koriste kulturne reči kao što su „molim vas“ i „hvala lepo“ a i da ih izgovore to je više radi reda, za kojeg baš i ne znaju. Nisu dobro vaspitane a za to su krivi njihovi roditelji koji su bili verovatno isti kao one pa ni nisu mogli da je nauče ničemu lepom kad ni oni ništa ne znaju. Danas zato deluje jako čudno kad neki kažu da na mlađima svet ostaje, jer ako ovaj svet, koji je već dovoljno uništen, padne u ruke ovakvih devojaka i mladića, koji će biti još gori kad sasvim odrastu, propast je zagarantovana. Milica Bijelić, 8-3
Likovi u pokosovskom ciklusu K ao i mnogi moji vršnjaci, i ja smatram da su pokosovske pesme dosadne.Ima puno nerazumnih reči. Svi likovi imaju iste osobine, isto se ponašaju. Međutim, to nije ono što bi nam naši roditelji ili bake i deke rekli. Oni misle da su epske narodne pesme veoma poučne i da nam mogu mnogo toga reći o srpskoj istoriji i junacima. Na primer, moj tata obožava da čita stare junačke pesme i da gleda filmove sa raznim bitkama. Oduvek mi je govorio da su ljudi u Srbiji tada bili mnogo pošteniji i hrabriji. Ja se slažem sa tim, ali nisu bili takvi kavaljeri i kod kuće. Žene su u to vreme bile ponižavane i uplašene. Pesma „Dioba Jakšića“ govori o svađi između dva brata, Bogdana i Dmitra. Oni su svu imovinu podelili, na, što bi se reklo, ravne časti, ali nikako nisu mogli da se dogovore oko konja vranca i sokola. Besan, Dmitar je naredio svojoj ženi Anđeliji da otruje svog đevera ili da zauvek ode iz dvora. Anđelija je bila uplašena, ali je ipak mudro postupila. Odnela mu je molitvenu čašu koja je u to vreme imala poseban značaj. Jednom lepom reči i molbom, ona ih je pomirila. Jelica, ljuba vojvode Prijezde, je radije časno poginula sa svojim mužem, nego što je Turke ljubila. U to vreme, žene se nisu mnogo suprostavljale muškarcima. Prokleta Jerinja se jedina usudila, ali ju je na kraju ubio Oblak Radosav jer su se muškarci morali poštovati. Iako su bile ponižavane i nesrećne u svojim brakovima, one nikada nisu prevarile svoga muža. Bile su mnogo hrabrije i psihički jače nego danas. Isidora Vukajlović 7/3