Путопис
После дугог путовања, на ком су се смењивали разни пејзажи, стигли смо у Грчку на
море.
Кренули смо из наше равнице где се смењују поља сунцокрета, пшенице, кукуруза и
подсећају на прекрасан шарени ћилим из бајке о Аладину. Прошли смо кроз Србију где
сам уживала гледајући плаветнило неба, брда прекривена јарко зеленом травом и
високе јеле које поносно расту ка сунцу и одолевају ветровима, сметовима… Тек по
негде су се видела стада оваца како безбрижно пасу док малени црни пулини
трчкарају око њих и покушавају да заведу ,,ред”.
Најзад смо ушли у Грчку. Одушевила сам се када сам угледала дуге шпалире
олеандера уз пут. Били су то огромни жбунови са цветовима у белој, роза, циклама
боји. Нисам могла да одолим и спустила сам прозор. Одмах ме је преплавио њихов
опојни мирис. Како смо се приближавали мору видели смо све више плантажа са
старим чворноватим стаблима на којима су се назирале малене зелене лоптице. Биле
су то маслине.
Најзад, огромно, бескрајно плаветнило мора и оно добро знано пецкање у ноздрвама
код првог удаха сланог ваздуха.
Сели смо на топао и мекан песак и посматрали како дан полако, али сигурно прелази у
тамну и хладну ноћ. Небо је постало прошарано, а сунце је личило на велику, ужарену,
жуту лопту која полако тоне у бескрајно, плаво море.
Људи око нас су ужурбано спремали своје ствари и одлазили у своје смештаје да се
спреме за вечеру и шетњу. Били су ту Немци који су се препознавали по светлој боји
косе и црвенилу коже која им увек настрада од јаког сунца. Темпераменти и помало
гласни Грци. Суздржани и укочени Енглези… Око нас је постајало све мирније и тише.
На крају су се чули само таласи мора како запљускују обалу. Била је ту по нека
шкољка коју је моја сестра Катарина скупљала у своју пластичну кантицу. Пробудили
су се зрикавци и започели своју песму у хору.
Кренули смо у шетњу дуж обале. Песак више није пекао стопала, већ је био топао и
мекан. Постајало је све мрачније. На острвцету преко пута упалила су се светла и
направила танку, бисерну огрлицу.
Риболовци су кренули чамцима у ноћни риболов. Посматрали смо их како плове ка
пучини док нису постали трепераве лампице на црном мору. Бивало је све хладније.
Почели су да се мешају мириси слане морске воде, алги и мириси хране из ресторана.
Поветарац је повремено доносио звуке песме са шеталишта. Милион звездица се
упалило и прекрило небо. Тај бескрајни ,, звездани тепих ” повремено су пресецале
путање авиона који су путовали на нека далека места. На небу се појавио бели,
округао месец који је бацао светлост на нас.
Кренули смо у апартман, пратио нас је наш месец. И ако више нисам дете учинило
ми се да има очи, нос и широк осмех добродошлице.
Јелена Голић
VIII1