Радови ученика

„Човек никад није задовољан тамо где је“   Разговори људи су увек о истој теми: о лошој ситуацији у животу и о неоствареним сновима. Од јутра до послеподнева раде у својим канцеларијама и кукају како је све грозно, а пре је све било боље. Заправо, није све толико грозно. Већина људи има релативно стабилно радно место, храну и кров над главом. Човеку ово није довољно; он би да има најлепши живот, без иједне бриге, али то је немогуће. Увек мора бити неке препреке у животу. Човек жели да све буде боље, без да ишта ради. Људи су лењи; говоре да се треба трудити, али се не труде. Изгледа као да они заправо ни не желе ишта да промене. Изгледа као да су задовољни, али нису. У већини случајева деца су та која виде овај проблем, али кад кажу то одраслима, одрасли кажу: „Не вреди.“ На крају и деца одустану, јер виде да не вреди да ово говоре одраслима. Човек никад није задовољан тамо где је али, надам се, ако се сви људи потруде да направе промену, биће задовољни и срећни. Михајло Габоровић, 7.1

„Љубав је сусрет најлепши на свету“ Љубав је нешто са чим се родимо; љубав је она нит која нас спаја са свим на свету. Морамо знати да љубави има увек онолико колико је дајемо. Љубав је слобода, зато – будимо слободни! Љубав је најлепша ствар на свету. Некога волимо више, а некога мање, али свакога треба да волимо подједнако, јер је свако живо биће овде да би нас нешто научило. И сваки пут, из дана у дан, пружајте љубав свима! Приметићете да се исто толико љубави враћа и вама. Некога не волимо јер нам је учинио нешто лоше, али треба и њега да волимо као човека јер нас је нечему поучном научио. Ако не пружате љубав, приметићете да ни вама не пружају љубав и дани ће вам бити празни и тужни. Љубав нас увек испуњава и даје нам позитивну енергију и снагу. Љубав је нешто што се не може купити парама, али може се пружати и давати свакоме. Зато, треба уживати у љубави и бити задовољан сазнањем да сте некоме тренутком пажње улепшали дан. Љубав је нешто најлепше и зато је увек пружајте свима! Будите слободни у томе. Ива Габрић, 7.1   ________________________________________________________________________________________________   „Љубав је сусрет најлепши на свету“ Свако се барем једном у животу заљубио. То је најлепши сусрет на свету. Тада имате лептириће у стомаку и три метра сте изнад неба. За мене је то био веома занимљив сусрет. Ушао сам у обданиште и једног несвакидашњег јутра догодило ми се нешто, нешто што никад пре нисам искусио. Веома сам се чудно осећао. Кад сам ушао у собу, чуо сам познате гласове мојих другара, који су ме звали да се играмо. Било ми је веома забавно. У једном тренутку угледао сам усамљену девојчицу у ћошку собе. Била је прелепа. То је била љубав на први поглед. Пришао сам јој да се упознамо. Видео сам да је била јако уплашена. Пошто сам видео да се играла луткама, започео сам разговор о њима. Запазио сам да се смирила и да јој је било забавно. Сваки дан смо се дружили… све док једног дана нисам смогао снаге да јој искажем љубав. Пришао сам јој и рекао да ми се свиђа. Она ме је гледала веома чудно. Била је љута. Од тог дана више ништа није било исто. Почела је да се све више дружи са девојчицама, а мене је избегавала, иако, верујем, ни она сама није знала зашто. Схватио сам да ћу морати да је слажем. Иако ми је и сама помисао на то била грозна, смогао сам снаге и рекао јој да више нисам заљубљен у њу. Након тога све је било као некад. Дружили смо се и све је било одлично. Од дана када сам је слагао, схватио сам да није увек паметно говорити истину. Ипак, дан кад сам је упознао никад нећу заборавити. Била је то љубав, сусрет најлепши на свету. Макар и у лажи, ова љубав и даље расте и не знам када ће достићи свој врхунац. Лука Сударевић, 7.1

„На слово, на слово…“ Писменост је веома важна за човека. Неписмене људе често исмевају, ругају им се, а ретко исправе. Ако неки наставник прича како је његов предмет битан, а притом често греши, ученици ће га исмејати или неозбиљно схватити. Почеће да се смеју, па ће настати општи хаос у разреду. Можда га исправе, а наставник не прихвати то како треба… Могу добити чак и један. Опет, наставници би требало да се труде да науче, да прихвате исправку. Моји родитељи се често љуте када их исправљам, а изговор им је да су они своје већ научили. То није тачно – човек се учи док је жив! Пријатељи се такође некада наљуте, а понекада захвале. Мислим да нико не треба да се увреди или наљути ако га неко исправи. Штавише, треба да му буде захвалан. Може да се научи пуно док те неко исправља или ако ти некога исправљаш. Најбоље је да сам приметиш своје грешке и исправиш се. Вероватно сам и ја много грешила у овом саставу, зато ћу сада да га прочитам још једном и исправим своје грешке, а што ми промакне,  исправиће наставница. Прихватићу то и трудити се да се те грешке убудуће не понове! Жаклина Беседеш, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Многи не користе интерпункцијске знакове, а они су веома важни у исказивању осећања и расположења. Већина свакодневно користи различите начине комуницирања преко модерне технологије: комуникација преко телефона, лаптопа, компјутера, таблета… Овакво разговарање може бити о послу, о школи, о свакодневним активностима, али људи често заборављају интерпункцијске знакове и велика слова. Овај проблем се повећава свакодневно. Све чешће се користе скраћенице као што су „nzm“, „omg“, „lol“ и тако даље. Уводимо стране језике у наш и тако га прљамо. Овакво дописивање отежава младима и деци да науче правилан начин писања речи и интерпункцијских знакова. Интерпункцијски знакови су исто постали проблем модерне комуникације. Многа деца која користе овај начин комуникације не знају где да ставе зарез, тачку, узвичник, упитник, апостроф или велика слова. Скраћенице и мала слова се пишу и због журбе и „недостатка времена“. Људима је лакше да напишу „nzm“ уместо „не знам“ или „min“ уместо „минута“. Неопходно је да што више пишемо и да шо више читамо како бисмо спасили наш језик. Ива Киш, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ На слово, на слово… рецимо – љ! Вуково слово, четрнаесто у азбуци. Не користимо га често, али је лепо. Љубица, Љубомир, Љубисав, Љиљана… Љубица је добила име по љубичици; диван цвет, весник пролећа, цвета одмах после висибабе. Љиљана, по цвету љиљан; диван, бели, жути, шатирани, миришљав. Ипак, најлепша реч на слово љ је љубав. Љубав нам је свима потребна и без ње ништа не би било исто. Деца су плод љубави. Из љубави настају најлепша дела, слике, песме. Љубав можемо осећати према мајци, оцу, брату, другарици, свом љубимцу, домовини… Љубав нас испуњава, чини срећнима, пружа нам осећај сигурности. Човек који може да пружи и прими љубав је најсрећнији и најбогатији човек на свету. Зато, ширимо љубав сваки дан. Ива Варађанин, 8.3  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Оног дана кад је човек измислио прве знакове за писање, он је урадио велику ствар за себе. Слова ће му помоћи у развоју, а и у бележењу свега што је у прошлости направљено. Слова су омогућила развој у свим областима књижевности и науке. Постоји пуно писама широм света: кинеско, хебрејско, арапско, турско… Већина народа (као и ми) ипак користи латинична и ћирилична слова. Наше писмо, нашу азбуку, преправио је Вук Стефановић Караџић. Њему можемо захвалити што немамо много слова и што нису компликована. Он је прилагодио ћириличну азбуку српском говору и био је сакупљач народних умотворина. Слова су омогућила не само да упознамо прошлост људи широм планете, већ и стварање значајних књига из свих области уметности и науке. Треба завирити и у једну школску торбу и видети гомилу слова. Чини нам се да је превише. Није то ништа ако се сетиш милиона књига на полицама библиотека у свету. Нажалост, од свих тих књига током живота стићи ћемо прочитати један јако мали део. Слова омогућавају и развој технике. Можемо ли данас замислити живот без рачунара? И ту су слова важна. Она нам пружају много, али право богатство језика и културе даје књига. Зато људи треба да читају. Можда ће нам слова омогућити да постанемо писци, уметници или научници из области која нас занима. Давид Вујковић, 8.1  ______________________________________________________________________ „На слово, на слово…“ Већина људи овог света зна да чита и пише. Ако читате ово, онда сте и ви део те већине. Проналазак писма је створио границу између праисторије и историје. Прешли смо од човека чији је циљ био само да преживи у људе који мисле на ширу слику. Прво писмо је било сликовно. Свака слика је имала своје значење и, када бисте је ставили поред још једне слике, створиле би реченицу. Када бисмо упоредили сликовно и садашње писмо, видели бисмо добре и лоше стране данашњег писма. Да смо задржали сликовно писмо, не бисмо бринули о свим силним правилима правописа, граматика не би постојала, а живот би био лакши за ђаке. Али, са друге стране, како бисмо причали? Пошто је један глас једно слово, са ликовним писмом би то било немогуће. Покушавати научити нове језике би било пет пута теже, пошто уопште не би било сличности у словима два језика и, ако би се свет око нас поправљао и унапређивао, а наш језик остајао сасвим исти, онда би се људи вратили тамо одакле су и почели – у праисторију. Без писмености и језика човек никада не би могао да напредује и стигне тамо где је сада. Петра Т. Бабић, 8.3

Размишљам о….Дани пролазе. Време пролази. Свему долази крај. Свему, смо не мојој тузи. Осећам да стојим залеђена у времену и простору. Не крећући се ни напред ни назад, ја нити напредујем, нити назадујем. Стојим у месту док ме држе демони прошлости. Не дозвољавају ми да будем срећна, а све око мене приказују црно. Не могу да их отерам, они се увек враћају. Не могу да побегнем од њих, бржи су од мене. Стално седе поред мене. Јасно их видим док ми шапућу да сам безвредна. Уморна сам од свега. Од школе, од себе, од свих.Мислим да сам сама крива за све ово што ми се дешава. Сви моји проблеми били би решени када једноставно не бих осећала, јер осећати овако дубоко је и благослов и проклетство.Синоћ сам сањала јако чудан сан. Стајала сам у соби пуној папира. Узела сам један који се налазио на гомили папира. Уплашила сам се чим сам видела његов садржај. Од страха сам га испустила. Брзо сам узела још пар, али сам се исто осећала и реакција је била иста. На сваком папиру је писао по један мој проблем, по један разлог за сузу. Ова соба је садржала ствари које сам желела да заборавим, ствари које су биле сакривене у најмрачнијем кутку мог ума. А сада ме је то стигло, задајући ми суров ударац.„ Заборави све ове проблеме, твој највећи проблем је стварност. А она уме да буде гадна. Није лепакаонашисветови..”,чуласамглас иза себе.Окренула сам се и угледала петнаестогодишњег дечака. Имао је најлепше модроплаве очи које сам икад видела. Бројни ожиљци красили су му руке. Сваки је сведочио да је често ратовао са својим умом. Ногом је благо шутирао папире. „ Ко си ти?”, упитала сам знатижељно.„ Није битно. Битно је само да ја теби желим да помогнем. Видиш, твој проблем није проблем, већ твој став према њему. Док се неки људи не кају ни за шта, неки се кају за све и то их уништава. Тако и ти..”, рекао је мирно.„ Не разумем”, одговорила сам тупо.” Удахнуо је дубоко и смирено и полако рекао: „ Ако желиш да једноставно угасиш осећања, притисни онај прекидач.”На белом зиду иза мене је заиста био прекидач, само што га до сад нисам видела. Без размишљања сам му пришла и притиснула га .Одједном потпуни мрак. Будим се и схватам да касним. Дан креће, демони су ту. Наизглед, све је исто. Све, осим једне ствари – не осећам ништа. И тако, након најбољег дана у животу, долазим кући.Увече поново сањам сличан сан. Стојим у мрачној соби, не видим никог, само чујем глас : „ Мислим да си добро одлучила и да ниси зажалила. Жао ми је, не можеш то да промениш више. Овде је превише мрачно да би пронашла прекидач.”Ни не покушавам да га нађем, ни не желим. Овако је много боље и лакше.М.А.рад је учествовао на наградном конкурсу

DNEVNIKU njemu su tajne sveNekad dečije, nekad odrasle,On je prijatelj našI dobar i veran je baš. U njemu piše svaštaPa čak i o nečemu što se mašta,U njemu su nečije želje,nečije tajneI sve su one sjajne. U njemu su i ljubavne pričeČak je tu i znanje što se stiče,Naravno tu ima i pesmiKoje pišemo kad smo besni. Da l znate o čemu pričam jaAko ne znate ostaće tajna,Ali se nadam da svi razumetePa čak i ako ste dete. LUKА ŠIPRAGA, 7-1, Rad učestvovao na konkursu (Ne)čitajte moj dnevnik

26. јул 2014.Драги Дневниче,Пробудила сам се весела и мислила сам да је преда мном један предиван летњи дан. Након доручка сам отишла на интернет, на фејсбук. Шокирала сам се! Ударна вест је била да је моја школска другарица, Тијана Јурић, нестала! 🙁Још увек не могу да верујем да је ово истина. Све се надам да је у питању нека грешка. Откада сам сазнала за ову тужну вест, не могу да се смирим. Непрестано размишљам о њој. Главом ми пролази милион питања: где је Тијана, кроз шта ли све пролази?Цео дан плачем… Бринем се за њу и надам се да ће је ускоро наћи и да ће се вратити жива и здрава.30. јул 2014.Драги Дневниче,Нисам ти се јављала јер немам “снаге”. Тијана још није нађена и то ме је “сломило”. Све ми делује тако нестварно, а ипак истинито.Сада је ноћ и бесни летња олуја. Не могу да спавам јер стално размишљам о Тијани. У новинама сам прочитала да се Тијана боји олује и да сигурност и утеху увек налази у загрљају своје маме. И сада бесни олуја, и јако ми је тешко што знам да нема ко да је утеши. Молим Бога да пошаље Своје анђеле да је чувају и врате кући.03. август 2014.Драги Дневниче,Јављам ти се да ти кажем да можда има наде да се Тијана врати. Претпоставља се да је отета и одведена у Европску Унију. Неки кажу да је ових дана виђена у Мађарској. Надам се да је то истина и да ће је ускоро пронаћи. Иначе, ових дана се много прича и о Милици Барашанин, Суботичанки, чији је живот мистериозно окончан. Страшно ми је када помислим да се овакве грозне ствари догађају у мом родном граду. Све ове ствари, као да руше моје безбрижно детињство и гурају ме у сурову реалност (изненадило ме је колико пуно отмица има и у Србији, а не само у “тамо далеком свету”).ТИЈАНА ВРАТИ СЕ! ЧЕКАМО ТЕ! 🙁07. август 2014.Драги Дневниче!Не могу да верујем! Сазнала сам да Тијане више нема… Тијана је убијена… :((( Неки Драган Ђурић ју је отео и исте ноћи и убио. Зашто?! Зашто је ово морало да се деси?! :(((Остала сам без речи, без мисли… у мени се створила празнина. Неизмерно сам тужна. Не могу… НЕ ЖЕЛИМ да прихватим да је ово истина!Сетила сам се да је Тијана у свом саставу написала: “Не волим растанке, ни тренутке који доказују да је живот пролазан…”. Баш ме је потресло што је ову дубоку мисао изговорила ни не слутећи шта је чека. То ме је подстакло да схватим да никада не знамо када ће нам се живот завршити, па је зато драгоцен сваки тренутак нашег живота.Знаш Дневниче, можда јој је одузет живот, али ће она ипак наставити “живети” док год је се сећамо, и док год је неко носи у срцу.Хана Гашпарић,8-3рад који је учествовао на конкурсу (Не)читајте мој дневник

U svetu drugarstvaU poslednje vreme u mojoj glavi često se kao klikeri kotrljaju najrazličitije misli. Sudaraju se tuga, bol, strah, zbunjenost, neverica…. Ne mogu, a da ne razmišljam o njoj…. Tako je teško naći pravog prijatelja koji te razume, koji je uvek tu za tebe, kojem možeš da veruješ. Taman kada sam našla pravog prijatelja, tu bitnu osobu u mom životu, nešto se desilo. Kao da se univerzum zaustavio tog trenutka….Svakog jutra ustajala sam srećna, samo zbog nje. Pevale smo zajedno u jednom malom horu. Viđale smo se svaki dan. Družile smo se i vikendom. Uvek smo imale o čemu da pričamo. Bila je odlična podrška za sve. Njena dobrota prosto je bila prelazna.Uživala sam u lakoći svakodnevnog druženja, ne sumnjajući da će se to ikad prekinuti. Rekla je čak i da će uvek naći vremena za mene kada krene u srednju školu I putevi nam se pomalo odvoje.Ponedeljak, 26.7. 2015,bacila sam svoj uobičajeni pogled na fejs i pročitala: ,,Petnaestogodišnja Tijana Jurić nestala.” Sigurno je neka greška! To ne moze biti ONA! Pa na ovaj datum, 2004. smo se upoznale! Tek je stigla sa mora, treba da mi priča kako je bilo!Kao čekić po glavi, stvarnost me je zviznula, noge presekle, a dah zastao, kad sam videla i na tv-u udarnu vest…. Suze mi niz lice teku … Nezaustavljivo…Ne znam šta da mislim…Šta da kažem…Drugi dan potrage. Želim da verujem da je ona tu negde, da je dobro. Ali ne mogu. Duboko u sebi gubim nadu jer do sad niko nije nađen tek tako. Svaki njen trag je nestao, kao da je isparila. Svaki sledeći dan ona je bila moja jedina misao. Kako je? Gde je? Šta joj rade? Hoće li je ikad vratiti? Realnost oko mene je iščezla, osećala sam se kao u nekom filmu koji nema kraj. Zatvorila sam se u svoj svet. Lažne suze i izjave žalosti od osoba koje je čak i ne poznaju i koje je nikad nisu cenile ni volele. Podižem zidove oko sebe. Ne želim, ne mogu da budem deo ovoga. Želim povratak jednostavnosti i skromnosti našeg običnog dečijeg iskrenog prijateljstva. Bože, molim te da je pronađu!Nakon 13 dana… Ponovo vest. Ovog puta je pronađena. Ali ne kako sam ja to želela. Niko od nas nije mogao da veruje. Naša Tijana!!! Kako to može biti ta osoba, moja najbolja prijateljica! Moja jedina podrška, najvažnija osoba u mom životu je otišla. Mrak. Tama. Nešto se u meni ugasilo. Ostala sam bez reči, dok je neobjašnjivi krik odjekivao u meni. Kako je tako plemenito srce moglo postati plen takvog zla?! Ili ta plemenitost privlači zlo, kao plus I minus ? Ne razumem….Nova školska godina, novi dani bez nje. Zovu me drugi prijatelji. Ali ja ne želim, ne mogu… Ništa više nije isto. Na hor više ne idem.Ne prođe ni jedan dan, a da se ne pitam zašto baš ona… Roditelji me svakodnevno teše, ali sve dublje tonem u more tuge i bola.Već dosta dugo držim sve ovo u sebi i skrivam. Ne želim da budem slaba. Svaki put kad čujem njeno ime ili njen andjeoski glas ja zaplačem.,, Ne volim rastanke i trenutke koji kazuju da je život prolazan. ” Rekla si, Tićo. Nećemo se nikad rastati.Nosiću te u srcu, uvek, uvek, uvek…. К.B.osvojena Druga nagrada na međun.literarnom konkursu u Ljuberađi

Dedli ulicaRano jutro, Njujork. Ulice su još bile mirne. Napolju je bilo tek nekoliko vozača i dva, tri pešaka.Dedli ulica je uvek opravdavala svoje ime koje znači ubojito, na engleskom. Keli je podizala prašnjavu roletnu svoje usamljene radnjice u tihom i ubojitom kvartu. Posle nekoliko sekundi otvorila su se vrata preko puta. Na svoj posao, kao i obično, krenuo je laganim korakom, ministar prosvete, Majk. Mahnuo je Keli, i nastavio staloženim hodom napred. Keli zađe duboko u radnju da pokupi isporuku. Kao prigušen zvižduk malene ptice prošao je metak kroz ministra. Keli nije primetila ništa, okrenuta leđima slagala je kutije. Zatim je začula: „ Zovite hitnu, možda će da preživi!” Keli nije razmišljala, pozvala je muža da je što pre odvede odatle.Budi se. Evo ga. „ Ministre, da li ste dobro?”„Suigetsu, on je pucao.”Kao što deca skaču do kreveta i zatim legnu s mirom, tako je igrao ministrov puls na malom ekranu.„ Oleg, priđi! Reci šta si video to jutro!”„ Pa…Kao i obično, šetao sam na vrhu zgrade. Pomislio sam da mi se priviđa snajperista sa ljubičastom kosom.”Dok sam još odgovarao na pitanja, začulo se neko dešavanje oko radnjice.„ Izađite, opkoljeni ste!” Videli su da neko skače sa krova kuće. Čovek sa ljubičastom kosom, u gaćama, sa mačetom u ruci. Zatrčao se. Brzim pokretima odrubio je glave svima, osim meni. Rekao je:„ Živi, mrzi me! Kad naučiš da se boriš dođi pred mene.”Prošlo je dugo. Ljubičasti: „ Mali, pazi šta pričaš! Napadni!”Kjaj, japanski izgovor za završni padež kod samuraja.Otvorih oči. Krvava oštrica virila je iz moje utrobe.„ Još si slab. Žao mi je što moraš takav da umreš. Preneću tvojoj porodici srdačan pozdrav i neka oni završe tvoju priču, naravno, ako prežive.”Pustio me je. Pao sam na hladno dno ispustivši dušu. Oleg Petrekanović, 7-1 razredOsvojio Drugu nagradu na medj.festivalu osnovaca za kratku priču