Радови ученика

„Није тешко заљубити се (тешко је то рећи)“   Неки мисле да се никада неће заљубити, а неки знају да хоће и једва чекају да се тај тренутак догоди. Марија и Јана су најбоље другарице. Ишле су у седми разред. Јана се никада није заљубила ни у кога, нити јој се неки дечак имало свидео, а стално је и понављала да не може да се заљуби и да су сви дечаци ружни. Марија је била потајно заљубљена у осмака Марка, али није хтела никоме да говори, па чак ни Јани, али јој је свакодневно понављала: „Није тешко заљубити се.“ Није хтела да јој каже, јер је мислила да ће јој се смејати и да ће је зезати, али јој је било тешко да то крије, па је одлучила да јој призна. Из дана у дан се дружила, смејала и причала са Јаном, али није успела ниједном да јој каже. Сваки пут је мислила да није тренутак за тако нешто. Једног дана, на великом одмору, када су селе на клупу у дворишту, Марија је одлучила да јој, шта год да буду причале, призна. Рекла јој да има нешто да јој каже. Јана је рекла да и она има нешто њој да каже, па је и почела: „Знаш, Марија, ја сам одлучила да морам да се заљубим, јер је много лоше и тужно када током детињства ниси заљубљен. Досадно ти је, јер не можеш да делиш тренутке заљубљености са својом другарицом.“ Марија је гледала у њу и размишљала да би било боље да јој не каже своју тајну, пошто није тренутак. Јана је наставила: „Има један Марко у осмом разреду и јако ми се свиђа јер је леп и добар. Никада се нисам тако заљубила као сада. Да ли си га ти приметила?“ Марија је гледала избезумљено и није могла да верује; одлучила је да јој не каже сада, или, још боље, да јој никада не каже. Никада се не треба крити заљубљеност, поготово од најбољих пријатеља. Далија Токовић, 8.3

„Лако је осудити, а тешко разумети човека“   Не постоји ниједан савршен човек. Свако је на свој начин другачији, без обзира одакле је и које је националности. Не треба судити особи коју не познајеш, поготово не преко физичког изгледа. Људи су као књиге – на основу наслова не можеш закључити каква је књига. Сваки човек има своје проблеме и то не треба игнорисати, већ помоћи колико је могуће. Када човек погреши, случајно или намерно, треба сагледати ситуацију, попричати, па тек онда судити или казнити. За свако недело човеку се треба пружити друга прилика, ма колико да је неко био лош. У сваком човеку, поред лоших страна, има и нека добра особина – само је треба пронаћи. Можда је неко не зна исказати и ми му морамо помоћи. Физички изглед не мора представљати особу. Можда је особа таква због лошег друштва или због финансијских проблема. За сваког човека на овом свету треба се указати толеранција. Моје мишљење о људима је такво – не распоређујем их по финансијском статусу, већ по доброти и њиховој вредности. Јована Видаковић, 8.3

„Пар речи о љубави“ Љубав. Најмоћније људско осећање. Љубав заузима пуно облика, али ми причамо о оној правој љубави. „Шта је љубав?“, многи се питају. Љубав је скуп гомиле емоција и тешко је конкретно рећи ШТА је љубав, па сам смислила некакву своју дефиницију. Љубав је срећа, страх, жртвовање и бол, али није узалуд. Срећа, зато што чим волите  ту особу ваш дан одмах постане бољи, а и ви сами се добро осећате. Страх, зато што постоје шансе да ваше емоције нису узвраћене. Жртвовање, зато што им дајете ваше драгоцене време и вашу љубав. Бол, зато што се, кад их видите са другом особом, ваше срце ломи као огледало. Осећате се ужаснима, безвреднима, као да сте најгори на читавоме свету. Онда се сетите – ако су они срећни са том другом особом, зашто ја да тугујем? Љубав није о томе да задржавате једну особу када је она нашла неког другог. Не. Љубав је у томе да кад они нађу неког другог, ви будете срећни. Знам да то не звучи лако и, верујте ми, није, али то је права љубав. Ако је та друга особа разлог среће ваше вољене особе, онда и ви будите срећни. Требаће време да се ваше сломљено срце поново споји, али ће вам помоћи неко ко вас воли исто колико сте и ви волели вашу неузвраћену љубав. Љубав је толико снажна да без проблема може да растури читаву планету, али зато може поново и да је споји. Петра Т. Бабић, 8.3

„Куде иде овај свет?“ Овај свет се доста покварио откад су људи на њему. Људи узимају више него што им треба и мисле да то никако не утиче на ову планету. Због свега тога јавља се доста проблема, као што су глобално загревање, разне болести… Велики проблем је и однос између људи, појаве попут расизма… Нисам сигурна зашто то уопште постоји с обзиром на то да су друге расе међу нама откако постојимо. Стварно нема смисла да се према припадницима неке расе, која није наша, понашамо као да њихов живот не вреди. Следећи проблем би били хомофобични људи. Они мисле да су хомосексуалци болесни и да ће ићи у у пакао због пола који воле. Свако има право да изабере кога ће да воли; нико не може то да забрани. Сви би требало да пробамо нешто да променимо на боље или бар да се трудимо, јер самим тим што мењамо себе и начин на који размишљамо и како се понашамо можемо да утичемо на друге и на то како они поступају и мисле. Постоји превише проблема на земљи да бих причала о свима њима. Остаје ми само једно питање: „Куда овај свет иде?!“ Ангелина Ђукнић, 8.1   _______________________________________________________________________________________________ „Куде иде овај свет?“ Човек је од свог настанка еволуирао, али – да ли томе долази крај? Да ли се човек полако враћа у своје првобитно стање длакавог, примитивног мајмуна? Ево нас, 2016. година. Технологија се развија из дана у дан, нема светских ратова, људи (као раса) у одличној су позицији за развијање… Али, нажалост, не изгледа како да се развијамо. Савремене генерације свакодневно примају погрешне информације од погрешних људи, али то није једини проблем. Слушају свакодневно којекакве Карлеуше и Бубамаре, које певају о парама, а не о љубави. На телевизији се емитује „Фарма“, што је поприлично добро име с обзиром на то да су тамо само краве и свиње. Још један велики проблем је политика; сваки дан нам пљују у фацу, не дају нам да размишљамо сами за себе и причају о Београду на води док 70% становништва једва плаћа кирију. Данашња деца седе по цео дан за компјутерима, лаптоповима, уз телефоне. Ево, признајем, и ја сам један од оних који седе код куће по цео дан. Знам да није здраво, али са ким да идем напоље кад нико неће да изађе? Видим децу како изађу у град само да би негде села и узела телефоне. Не, у ствари, ми не идемо уназад, ми се преварамо у роботе, роботе који не мисле својим главама и једини начин да разазнамо ко је ко биће по серијском броју. Има пуно лоших ствари на овом свету, али не би требало да мењају човека на горе… И сад једино што можемо јесте да се упитамо – куда иде овај свет? Вук Алексић, 8.1

„У мојој глави“   У мојој глави налази се ролеркостер емоција и експлозије хормона које ме чине другом особом. Пролазим кроз пубертет, што значи да се много тога мења. На питање „Шта се то мења?“ могу одговорити овако – све је досадније, лако ме је изнервирати и, полако, свет више не видим као свет дуга, него какав заиста јесте. У својој глави увек вртим сличне теме, о којима никад пре нисам размишљао. Размишљам о небитним стварима, које увек терам од себе, али се враћају. Онда почнем да размишљам о позитивним деловима пубертета. Почнем да размишљам како сам се уозбиљио, како сам све већи и одговорнији. Те особине донеле су ми боље оцене, бољи избор пријатеља и више разумевања. Кад сам са пријатељима, било на кошарци, било у граду, те мисли нестану, јер имам некога ко ме разуме. Ово је фаза која ће ме провести кроз луде авантуре али, поред тога, и претворити у одраслу особу. Што више мислим о томе, то се више надам да ће што дуже трајати. Видак Вукадиновић, 8.3   ________________________________________________________________________________________________   „У мојој глави“   У мојој глави има безброј тајни, мисли, брига, обавеза. Мислима често одлутам у прошлост, будућност или измаштани свет. Многи верују да се прошлост не може вратити или да је за то потребан времеплов (или неко чудо), али многи греше. За то је само потребно мало маште. Будућност је могуће предвидети. На пример, испланирати шта ћемо сутра радити. Сутра спада у будућност која је јако близу. Она има много нових ствари, тако пуно изума, који ће тек бити пронађени. Али, најбоље од свега тога је то што ми не морамо да је чекамо, јер је ми стварамо. У измаштани свет спадају све наше жеље које не могу бити остварене или нешто сасвим бајковито, што је одувек било немогуће, а ни у предстојећим годинама не може бити остварено. Свако мора имати обавезе иако је много лакше без њих. Учење, рађење домаћег, вежбање, одлазак у школу… све су то обавезе. Сваки дан – обавезе. Ни не приметимо колико их је. Али, ипак их сваки дан обављамо. Неки пут их је превише, али човек је прилагодљиво биће. Временом, све дође на своје место. У мојој глави се свашта ради. Од мисли и тајни – до обавеза. Све има свој разлог, место и време. У стварности све мора да буде по правилима. У мојој глави машта и мисли немају границе. У мојој глави се свашта ради. Ања Зечевић, 8.3

„Да се ја питам…“   Да се ја питам, не би постојали телефони, телевизори, аутомобили и сличне ствари данашњег времена. Све те ствари имају своју сврху, али се злоупотребљавају. Мислим да је људима било сасвим добро без телефона. Али, чак и кад су се они увели, коришћени су да би људи комуницирали док нису заједно. Данашњи телефони се, осим тога, користе и за многе друге ствари које нису безбедне за децу. Нажалост, све млађа деце користе паметне телефоне. Такође, пре није било телевизора. Данас се на њему приказују разне телевизијске емисије које немају смисла. Аутомобили се користе за превоз (и то може бити корисно), али они и загађују околину и ваздух који удишемо. Мислим да је много лепше било пре. Све ствари су имале своју сврху, а никоме нису штетиле. Ива Варађанин, 8.3   __________________________________________________________________________________________________   „Да се ја питам…“   Да се ја питам, скоро све би било другачије. Сви желе да укину школу, али, кад бих се ја нешто питао, никад школа не би била укинута – само бих скратио све часове на тридесет минута. Да се ја питам, у школи не би било ниједне оцене. Кад бих могао нешто велико да урадим, то би било прављење веће сале за физичко и много већег дворишта. Да владам светом, не би било сиромашних; свима бих изградио куће и станове да се не смрзавају на улици. Људи мисле да је све лако, али није, тешко је. Времена се мењају, људи немају пара ни за хлеб… а ја бих желео да имају. Али, тренутно не могу ништа да променим. Идем у основну школу и немам посао. Кад бих био најмоћнији човек на свету, учинио бих да сви буду срећни. Волим више да гледам срећу других људи него своју сопствену. Некад, кад идем некуда пешке, видим људе како просе, а поред тога морају и своје бебе да хране. Мени је жао кад их гледам такве, без ичега, док ја имам све што желим. Не волим људе који обећавају а то не испуне, и не волим људе који мисле зло свима. Да имам моћ, направио бих неку машину која би их навела да буду добри. Кад бих имао моћ и да се ја ту нешто питам, свима би живот био бољи, лепши и забавнији. Урош Грковић, 8.3   __________________________________________________________________________________________________   „Да се ја питам…“   Да се ја питам, свет би изгледао другачије – људи би били срећнији и школа би била забавно место. Волим да будем креативан и иновативан, да размишљам другачије, да мислим позитивно. Волео бих да ме једном неко некад пита да постанем председник целог света. Моја власт би донела радост свим људима. Природа би била још разноврснија, а загађивачи би се уклонили. Постојале би посебне пешачке зоне, бициклистичке зоне, а, као најбржи начин транспорта, користили би се ски-флајери! Претпостављам да не знате шта су, али ће вам убрзо постати јасније. То су као ски-лифтови који вуку уз брдо, само што ће вас ови носити кроз ваздух, од зграде до зграде. Путеви нам више уопште неће бити потребни. На њиховим местима ће бити паркови и игралишта, терени и ливаде. Замислите да свака кућа има свој парк! То би, наравно, подигло морал људима. Нема гужве, саобраћаја, после напорног дана постоји место за одмор. Све грађевине би биле нове, офарбане у светле, шарене боје. Да се направи овако нешто, потребно је много времена, новца и маште, али с обзиром на то да људи кукају да немају ништа и да не живе лепо, то је само мала препрека у глави које се морамо решити да би се дошло до лепог живота. Ипак, како кажу, вреди покушати. Лука Ивковић, 8.3

Сваки човек има право да се разликује од других. Не можемо сви бити исти и то је у реду. Није у реду да нас неко осуђује јер смо различити. Толеранција је прихватање, разумевање и поштовање туђих различитости. Можемо се разликовати по култури, обичајима, националности, вери, укусима, способностима, језику… Али све то уопште није важно. Често гледамо грешке других, а своје ни не примећујемо. Када бисмо сви волели једни друге, свет би био лепше место. Сви би били срећни, безбрижни и слободни. Не би било насиља. Ослободили бисмо се мржње и незадовољства. Живот не би био интересантан да су сви људи исти. Свако би требало да саслуша туђе мишљење, без обзира на то да ли се слаже са њим. Толеранција је снажна људска врлина и мало који човек је поседује. Ива Варађанин, 8.3     Толеранција је поштовање различитости других људи и прихватање њихових разлика. Сви смо ми различити. Разликујемо се по понашању, изгледу, веровањима, боји коже, навикама, језику… Другачији смо и по најмањим ситницама и то нас чини јединственима. По мени, све што је јединствено је много вредније од нечега што се понавља, што је шаблонски. Свет у коме би све било подједнако и у коме би сви били исти би био досадан и беживотан. Свако би изгледао исто и размишљао слично као особа поред њега. Да је свет овакав, не бисмо учили нове језике, не бисмо слушали мишљења осталих људи и тако не бисмо могли да проширујемо и обогаћујемо наш речник и начин размишљања. Свет не би напредовао. Овако, кад су људи другачији и размишљају различито, можемо учити дивне ствари, које можемо да преносимо и на друге особе. Сви људи треба да буду толерантни. Треба да се прихвате другачији начини живљења на овом свету. Нажалост, у ово доба људи покушавају да изгледају као познати људи које виде на ријалити емисијама и на телевизији. Да свет не би био овакав, треба сви да се удружимо и да учимо нашу децу да је у реду да су другачији, да имају другачију боју коже, другачије веровање… Јер деца уче од нас и треба да им покажемо да треба да буду своје личности. Толеранција је јако важна за живот и драго ми је што су људи око мене, као и ја сама, толерантни. Ива Киш, 8.1 Сви смо различити и то нас чини јединственима. Свачије мишљење је подједнако важно и битно. Не морамо сви да будемо исти. Не морамо сви да мислимо исто. Не морамо сви да се понашамо исто. Не морамо сви да говоримо на исти начин. Не морамо сви да се облачимо исто. Не морамо сви да верујемо у исте ствари. Имамо право да будемо своји. Допада нам се то што су људи различити. Знамо да нас наше разлике чине занимљивима и јединственима. Поштујемо различите начине понашања и размишљања, чак и када се не слажемо са њима. Дајемо све од себе да мирно решавамо проблеме. Реагујемо када приметимо да се неко према другима неправедно понаша. Понашамо се према другима онако како бисмо волели да се други понашају према нама. Свет би био досадан да се сви слажемо, да смо сви исти. Не би било ситних свађа, а оне би јако фалиле. Не би било разлике у нама, због чега би било много монотоно и депресивно. Жаклина Беседеш, 8.1   Толеранција је поштовање, прихватање, уважавање нечијег права на различитост. Разликујемо се у способностима, обичајима, веровањима, вредностима, изгледу, језику, укусима, националној припадности, спортском тиму за који навијамо и у многим другим стварима. Међутим, у нашем друштву су још увек у великој мери раширене нетолеранција, дискриминација и предрасуде према свему што је различито. У основи нетолеранције су недостатак сигурности и самопоуздања. Понос и пркос замењују емпатију, губимо стрпљење, доказујемо да смо у праву, наша мора бити последња… Свет би био много досадан да смо сви исти и да сви исто размишљамо. Данашња деца и тинејџери се угледају на познате особе и њихов начин облачења и понашања. Ми, сви ми, треба да научимо нашу децу да буду своја и да буду толерантна према другима. Да не осуђују друге, да се не понашају лоше према вршњацима, према особама друге националности. Важност толеранције није никада била више истицана, првенствено због свесности да нетолеранција изазива сукобе на свим нивоима. Ања Габрић, 8.1   Шта је толеранција? Неки људи ни не знају шта то значи, а неки мисле да су толерантни, а у ствари ни не обраћају пажњу шта раде, како се понашају и како се односе према другима. Толеранција је поштовати различитости међу људима и не осуђивати их због тога. Нико није исти! Немамо нити сви можемо имати иста мишљења, ставове, полове, националности, вероисповести итд. Свако је посебан по нечему, али му се због тога нико не треба ругати. Нису само националност и вероисповест део толеранције. Треба бити толерантан и према стилу облачења, према томе што неко носи наочаре или протезу, што има кратку или дугу косу… Свако има право да му се нешто свиди и, уопште, на све у животу. Толеранција је рећи неком нешто лепо, помоћи му кад и како можемо. Толерантно се не треба понашати само у школи, на послу или на неким битним местима, него и на улици, у продавници, па чак и кад смо сами у кући или било где. Што је човек толерантнији, то има и више друштва и много чега другог. Када би требало да се изабере неко за посао или нешто друго, сви би – наравно – изабрали неког ко се лепо понаша, ко се не свађа и не вређа друге. Нико не треба да говори да је нетолерантан, неваспитан или безобразан, већ треба да се потруди да буде што бољи и искренији. Далија Токовић, 8.3     Потрчао сам низ степенице у својој згради, те скочио на бициклу у бициклани. Журно сам се спустио поред степеница, па сам стао и окренуо се. Боже, како су градитељи од пре педесетак година били генијални, те направили ову косину по којој се моји другари и ја спуштамо и уживамо у брзини! Док сам посматрао зграду, комшиница је изгурала колица у којој се налазила њена стара бака, те ју је по истој

„Слушајући музику, сетио сам се…“ Музика је једна од најважнијих ствари на свету. За сваког она значи нешто друго. За мене она печати успомене. Свака песма, мелодија, свака лествица или чак само један тон подсећају ме на посебан део књиге која се и даље пише. Она ствара и затвара ране. Садржи сваку моју успомену, од раног детињства до данас. Она је као невидљив дневник који може бити прочитан само чулом слуха. Свака нова мелодија значи нову записану успомену. Моје прве дане школе и нове другаре. Сунчане, срећне дане и црне, тужне ноћи. Прву симпатију, као и прву праву љубав. Моменте у којима сам био несташан и нисам размишљао. Моменте у којима сам био паметан и добро поступио. Тренутак у којем сам се нашао у наручју за мене значајне особе. Музика је неопипљива, неухватљива, али, у исто време, све на свету. Мате Цолић, 8.1     „Слушајући музику, сетио сам се…“ Сваког дана пустим себи неку песму. Једног дана, слушајући музику, сетио сам се свог детињства. Када сам било мали, мислио сам како после мог рођења мом животу никада неће доћи крај. Сваки дан проводио сам са својим родитељима у игри. Осећао сам се лепо, а осмех ми се није скидао са лица. Волео сам аутиће, животиње и авионе. У својој соби имао сам много аутића – пуну полицу. Сваки дан сам се играо њима. Омиљени ми је један сиви БМВ. Сетио сам се када ми је ујак донео један ферари; тај ферари могао је да отвара гепек, врата и хаубу. Он је у мом власништву, у возном стању, био чак пет минута, пошто сам га ја, из непознатих разлога, забио у зид. Зид је остао читав, али ферари није. У својој соби имао сам и пуно животиња, а омиљена животиња био ми је коњ. Сањао сам како ћу једног дана на хиподрому видети правог џокеја како јаше коња. Сан ми се остварио – видео сам све то, а после сам и ја сам зајахао коња. Детињство је све брже и брже одмицало; мање сам се смејао, престао сам да се играм аутићима и са животињама. Како су сећања нестајала, песма коју сам слушао ближила се крају. Размислио сам како ћу уз мало труда и рада стићи до седишта сивог БМВ-а, како ћу гледати џокеје и повратити тај, некада стални осмех на лице. Немања Ђаковић, 8.1   „Слушајући музику, сетила сам се…“ Музика има једну важну улогу у мом животу, као и код других људи. Она пружа срећу и радост. Музика је увек била око мене – почевши од мог рођења па до сад. Кад сам била беба, мама ми је пуштала своје омиљене песме како би ме успавала. Кад сам постала мало старија, музика је и даље била око мене. Слушала сам је док сам јела, док сам се играла играчкама, док сам цртала… Волела сам да гледам видео-спотове песама које су пуштали на музичким каналима. Мени је било фасцинантно како су ти људи плесали и певали и колико слободе су имали, јер сам и ја желела да се осећам тако. Сада, кад погледам уназад, мој укус у музици се променио, и смешно ми је какве песме сам волела пре пар година. Често посећујем канале на интернету на којима су те старе песме и присећам се тих времена кад сам плесала и певала у својој соби. Те песме доносе сећања на рођендане, породична окупљања или само на један обичан дан. Музика се мења, као и људи, али понекад је добро погледати мало уназад и сетити се тих лепих (а можда и тужних) момената. Волим тај осећај пријатности кад послушам неку стару песму. Музика је важан део мог живота и волим какав утицај има на мене и на моја осећања. Ива Киш, 8.1