Радови ученика

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот безње. За мене та особа је мој тата.Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји сепод зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, алимени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачипословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствениталенат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-овеаутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила ињегово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо уњему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, алиопраштам му.Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!Петра Војнић Пурчар, 5/3

Како видим себе за петнаест година,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставиласам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожнестолице на којој сам седела.Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је билапревише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторијаводила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо уКанади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатногпростора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за “ручање и опуштање“, јер се тамоувек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браонторбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам зналада су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обојеНАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадилацрвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што стеме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година…“ рекох.,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си суперособа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега идобар пријатељ, Томо.Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опетзакаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названаАела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немампријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „…Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласилоје питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесеткилометара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа… Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила самсеби пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке измоје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Виделасам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да мупричам о томе шта се издешавало на послу.Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде. Мила Павић, 7/3

Шетња Суботицом Шетња Суботицом може бити и опуштајућа. Може се ићи у шетњу парком или у куповину сапријатељима.Мени је омиљен одлазак у шетњу Дудовом шумом. Посматрам велике крошње храстовогдрвећа како бацају сенку на парк и разне справе за рекреацију. Ту су људи који хватајупоследње сунчеве зраке и пси разних раса. Осим прелепих паркова испуњених природом, имаи доста архитеткуре у граду. Знаменитости града Суботице су веома разноврсне и интересантнеза младе архитекте. Са великом јединственом синагогом уз њене разнобојне украсе, ту је иогромна Градска кућа са својим величанственим ентеријером који нам даје осећај да улазимо украљевску палату. Суботица је такође позната по језеру Палић. Иако није најчистије, његоваоколина је јако лепа и аутентична.Шетњом Суботицом наићи ћете на разне ствари. Ово су само неке од њих, остатак моратесами открити.Аљоша Крмпотић, 6/3

Шта могу да урадим за своју планету Као девојчица која има дванаест година не могу дапоправим шта су људи учинили планети деценијама уназад.Ипак постоје ствари које су у мојој моћи, а могу допринетиочувању планете.У нашој згради се сортира отпад. Имамо посебнеконтејнере за папир, за стакло и пластику. Моја породица ија јако водимо рачуна о томе. У нашем стану раздвајамоотпад. За продавницу користимо платнене торбе, а непластичне кесе. Увек када могу идем пешке. Волим дугешетње, па ми није проблем да идем и негде даље пешке.Када су у питању производи за личну хигијену користим онекоји нису тестирани на животињама. Ја јако волимживотиње. Код моје баке и мог деке на селу сам заједно садедом направила кућицу за птице. Када нам нека бубицауђе у стан ја је само пустим напоље кроз прозор.Ово што ја радим за нашу планету можда није много,али када би се сви тога придржавали Земља би била многоздравија.                                                   Мина Шимоковић 6/3

Незаборавна субота Приближавао се дан када сам одлучио да позовем другаре и разредну код моје баке насело.Пријатељство за мене значи много тога: срећу, тугу и пажњу једних према другима.Сада сам очекивао своје другаре и разредну. Са њима сам хтео да поделим свој односпрема пријатељству. Довољно се познајемо и то неће бити тешко. Сунчано јутро јенаговештавало један такав догађај.Док сам спремао сто и постављао храну и пиће стигао је први гост аутом. То је био никодруги него један од мојих најбољих другова Лука Лисац. Лука Лисац и ја смо играликошарку. У међувремену је стигао други гост .То је био Марко Писац. У том тренутку самих обојицу назвао Два шешира. Отишао сам по своје другаре и разредну и сви смо заједнокренули у нове авантуре . Упутили смо се у двориште да бисмо играли фудбал.Довикивали смо се и договарали . У првом тиму су били : Олга Олдановић, баба Звеченка,брат Вуле, Радован Растко и Марко Писац. У другом тиму су били: Лука Лисац, МилошОрмановић и Немања Прања. Кренула је утакмица када је Лука Лисац дао гол. Прошло јемного времена, а соколови на терену су се још борили. Завршена је била велика битка идруги тим је победио голом Луке Лисца. Играли смо се истине и изазова и ишли смо ушуму. Покрај шуме смо срели Милована пса и још једног пса. Цео дан смо трчали ирадовали се разним играма. Сваки другар је показао колико ужива у овим доживљајима иавантурама. Нашој радости није било краја, али смо се у једном тренутку ипак моралиразићи свако својој кући. Разредна је била срећна што има овакву дружину.Прође још једна субота у којој смо сви научили шта значи пријатељство и дружење.Верујем да ће сваком од мојих другара ово остати у сећању.Илија Крпић 6/3

Излет код баке Бисерке Ово је врло занимљива прича о баки фудбалерки и њеној веселој дружини. Једног(не)обичног топлог дана моје одељење и ја смо се упутили у авантуру која нам јенаизглед деловала као обичан дан, али се то брзо променило.Ујутро око десет сати окупили смо се на аутобуској станици спремни да…па…нисмознали тачно на шта, али било је нешто прилично узбудљиво. Стигли смо на нашеодреште, рај ,хоћу рећи, у кућу баке нашег друга Илије. Сви смо испрва билиодушевљени столом пуним хране, малих хамбургера, сокова колико ти душа жели исвежих кифлица и погачица.У опцијама су нам били фудбал, одбојка, кошарка, али ми смо, наравно, хтели нештоузбудљивије. Играли смо се лопова и полицајаца. Лопови су трчали по њивама, повисокој трави и по двориштима неких бабарога које би нас поштено средиле кад бисхватиле да смо им изгазили драге руже. Полицајци су нас будно пратили. Нисудозволили да им побегнемо. Одлучили смо да се сакријемо испод неких камиона, алибило је прекасно, видели су нас и ухватили. Ова игра нам је досадила, па смо одлучилида ипак играмо одбојку. Поделили смо се у два велика тима, и да, нисмо успели дазавршимо игру, али свакако је било забавно.Наступило је време да одрасли одаберу игру. Наравно, то је била умирујућа шетњашумом која је била пуна комараца. Сви смо се из шетње вратили жедни, што нас јенатерало да попијемо све сокове са стола. У име целог мог одељења извињавам се нажртви коју је поднела цедевита и цела њена породица. Док смо се ми одмарали,издвојило се пар појединаца, укључујући и баку, и били смо сведоци најузбудљивијефудбалске утакмице у крају, а и шире.Види ти то, баш поред куће налазило се огромно пешчано брдо. Не, разредна, нећемода се пењемо по тако величанственом брду које нас неодољиво мами да се попнемо испустимо са њега бар 100 пута. Ма да,то све може да падне у воду, али, потписујем даимамо најзабавнију разредну на свету. Не само да нас је пустила да се пењемо, већ је ислала наше слике наставници физичког да нам подигне оцену. Дефинитивно сви имамозаслужене закључене петице. Досадило нам је скакање, па смо одличили да ,,оперемо“ноге. Ма да, како да не. Почели смо да се прскамо на све стране, били смо мокри одглаве до пете. Али, ноге су нам на крају ипак биле чисте.Хоћу да се, у име целог одељења, захвалим баки Бисерки на фантастичном проводу, а изато што је доказала да девојчице могу да играју фудбал. Никад нећемо заборавити овајзабаван дан, који нас је вратио у још млађе дане и авантуре за које данас немамовремена. Једва чекам да поново направимо овакво окупљање, које никада нећемозаборавити!Јелена Поповић, 6/3

Један дан у музеју У среду двадесет шестог петог две хиљаде двадесет ипрве, ишао сам са разредом у музеј.Договорили смо се да се нађемо испред музеја у 12 и 30.Када смо се сви окупили тихо смо ушли у музеј и тамо нас јечекао кустос. Кустос нам је мало објаснио коју изложбу ћемо дагледамо. Када смо ушли у прву собу где су изложене ствари изизложбе кустос је рекао да је ова изложба посвећена Јеврејимакоји су живели у Суботици пре Другог светског рата. У првојсоби су се налазиле слике, стари тросед и старе новине, то сусве правили Јевреји. Кустос нам је објаснио да је зграда музејапре била кућа једног јеврејског лекара, а онда је била кућадвојице браће новинара, неке од ствари из музеја су припадалењима а неке осталим Јеврејима. Када смо изашли из прве собеи отишли у другу кустос нас је питао шта је синагога и неки однас су одговорили да је то јеврејски храм. У другој соби нијебило пуно изложених ствари, али нам је кустос причао како јенастала фабрика Пионир. Након тога смо се сликали, а ондасмо отишли на последњи спрат. Тамо су биле препариранеживотиње и изгледало је веома занимљиво. Од свих животињакоје су тамо биле препариране највише ми се свидела сова којеје стајала на врху једне витрине, изгледала је врло реално.Када смо завршили са разгледањем сишли смо и полакоизашли напоље.Ово је био један од бољих дана у музеју и баш ми сесвидело. Волео бих понекад то да поновимо. Лука Кукарас 7/1

Научио сам од баке и деке Родио сам се у право време. Право време јер сам поред маме и татеимао и две бабе и деде. То је највећа срећа, јер познајем многе који нису ималиприлику да упознају своје бабе и деде.Било је то давно, пре скоро тринаест година. Тога се и не сећам, алису ми сви причали да су нас тог врелог јулског дана, када су мене и мог братамама и тата донели из породилишта, у нашем стану дочекали и наше бабе и деде.Од тога дана почињемо да се упознајемо. Сви они су много помагали мојимродитељима јер је било доста посла око мене и брата када смо били бебе. Сагодину дана смо кренули у вртић. Мама и тата су морали да иду сваки дан напосао. Још као мали свакодневно смо виђали бабе и деде. Чували су нас имамини и татини родитељи, ко је када могао. Мамини родитељи, које зовемобаба и деда, живе у граду у стану. Деда Бата има 73 године, а баба Љубица 69.Обоје су искрени, озбиљни и пожртвовани. Татине родитеље зовемо по именима,Пири и Свето. Они живе у предграђу, у кући са двориштем и воћњаком. Пирикаима 59 година, а Света 67 година. И они су као и други баба и деда искрени и увекспремни да помогну. Имао сам ту срећу да пуно времена проводим и код једнихи код других. Код бабе и деде који живе у граду сам време проводио тако штосмо са њима ишли у шетњу и на игралиште. Пре сваке шетње имали смо договоршта треба да урадимо. Сваки дан смо учили или ново слово или нови број. Свејош памтим. Био сам мали, али деда је тражио много од нас. Било је среће ирадости када бих нешто лако научио, али се сећам да је било и плакања, када мије нешто било тешко. Сваки дан смо писали и вежбали. Сећам се прве књиге којусу нам купили. То је била „Азбука“. На свакој страни је било једно слово и када сепритисне чуо би се глас који изговара то слово. Када сам кренуо у први разред,захваљујући њима сам знао скоро сва слова и бројеве до 10.Код бабе и деде који живе у кући, уз њихову помоћ, научио сам да возим бицикл.Сећам се да није било лако, падао сам и устајао сто пута и све су ме тералииспочетка. Такође, код њих сам научио и послове по дворишту и воћњаку. Сваколето смо сакупљали кајсије и чистили их да би нам баба Пирика кувала најбољиџем. Нисам се радовао сакупљању кајсија, јер смо то морали да урадимо ранијеујутро док још није јако сунце. Увек су ми говорили да је лакше мени да сесагињем него њима. Нисам се радовао, али сам морао да урадим.Сматрам да сам много научио и од једних и од других. Они су од мененаправили малог човека. Сада су они старији и сматрам да је сада на мене ред. Потребна им је моја помоћ. Бићу увек ту за њих како бих им се покушао захвалитиза све што су ме научили.Немања Милутиновић, 6/1   Научио сам од баке и деке Кад сам био мали већину времена сам проводио код бебе и деде. Моји родитељи су пунорадили па су ме они чували.Много сам волео да идем код њих јер ми је стриц тамо живео па смо се стално играли. Онме је научио да користим компјутер. Али конкретно сам највише ствари научио од њих.Мој деда има винову лозу. Јако је воли и посвећује јој пуно пажње. Научио ме је да беремгрожђе и да правим вино(до душе заборавио сам, али нема везе). Научио ме је да делим састаријим сестрама и да будем културан. Наравно, ништа ме не би научио да му баба имоји родитељи нису помогли.Баба ме је кроз игру научила да бројим и рачунам. Научила ме је да је опасно играти се саструјом и ватром, као и да не смем да бацам смеће по улици. Научили су ме да не псујем.Стриц ме је научио да играм фудбал, кошарку и нешто мало одбојку коју сада тренирам.Научили су ме да се храна не баца и да паре не расту на дрвету.Научили су ме још много ствари, али не би све стало. Захвалан сам им што су менаправили оваквог какав јесам. Никола Бољевић, 6/1 НАУЧИО САМ ОД ДЕКЕ  Овај догађај се десио пре четири године и нисам знао да ће ми променити живот.    Пре четири године за један викенд отишао сам са братом код баке и деке да тамопреспавамо.Нисам ни слутио да ће ми се тада живот променити заувек. Они су насдочекали са великим загрљајем. Прво смо мало причали са њима и затим изашли садедом напоље. Вијали смо се пар минута, затим нас је упитао:,,Да ли знате да сепењете на дрвеће?’’. Ја сам одговорио одрично, а мој брат потврдно. Он је отишаоунутра код баке, а ја сам остао напољу са дедом. Затим ми је објаснио да ноге и рукеувек треба да стављам на чврста места или избочине на дрвету. Убрзо сам успео да сепопнем на прву грану дрвета! Била је ниска, али сам био поносан на себе па сам затимнаставио да се пењем ка врху дрвета.        Овај дан никада нећу заборавити и много сам захвалан мом деди што ме је научио дасе пењем на дрвеће. Ову вештину користим и дан данас када изађем са другариманапоље. Немања Матијевић, 6/1 Научио сам од деке Познајем доста својих вршњака који нису имали прилике даупознају свог деду. Никада нису успели да спознају оно најлепше инајдрагоценије на свету. Никада нису сазнали да оно што не можеш и што тиније дозвољено кући код родитеља, увек можеш код баке и деке.Висок и крупан човек, широких рамена са танким власима јошпреостале косе на глави. Издалека гледајући добродржећи човек. Али, то јеседемдесетотрогодишњи човек, мени добро познат. То је мој деда, којег измилошти зову Бата, а право име му је Миомир. Још као мало дете гурао ме је уколицима. Касније ме је, поред мојих родитеља, учио првим корацима.Врло брзо је учење првих корака заменило учењем већих ствари. Каочетворогодишње дете почео је да ме учи како се правилно пишу линије и разниоблици у свесци од линије до линије. Све је било доста мучно за мене као такомало дете, али он

Девојке некад и садПетра Медаковић 8/3Људи се свакодневно мењају. Једна од највећих предности данашњих девојака јесте то даимају те промене надохват руке у својим телефонима. Многи људи имају осећај да су седевојке јако промениле током година, али ја имам другачије мишљење и желим да га чујете.Људи пре су били много више оријентисани ка породици, девојке кућним пословима,мушкарци пословима који су доносили новац у кућу. У то време су светски стандарди билитакви. Тешко се долазило до информација из света и девојке нису знале за боље. Знања ињихова доступност су се од тада јако променили. Данас се подстиче да девојке оду нафакултет, да уче пуно, да читају, али пре се то сматрало чудним и у неку руку враголастим. Миу нашим уџбеницима из историје не учимо много о женама које су изумеле ствари илипромениле свет, јер су мушкарци владали светом и потписивали се као изумитељи. Жене пренису имале представу да је то лоше и увек су гледале на мушкарце као много јачи и паметнијипол. До велике промене је дошло када су девојке схватиле да не желе да живе исте животе каоњихове мајке јер су просто виделе себе у пословима које су обављали мушкарци и желеле суда буду виђене као једнако оштар, јак и паметан пол. Ми смо данас свакодневно толикобомбардовани негативним стварима преко интернета, преко филмова, серија да нам се све товећ програмирало у глави. Бити дебела је лоше, бити мршава је лоше, лепа, ружна,несавршена, паметна, глупа, волети себе је лоше и не волети себе је лоше. Ти стандарди нисупотекли само од мушкараца него и од жена које су желеле да буду дефиниција савршености.На срећу, данас има доста људи који причају на ову тему и појашњавају термин савршеностикао безусловна љубав према себи и свим својим „манама“.Ако мене питате, да, девојке су се промениле исто колико се и свет мењао. Мислим да битребало да се забринемо ако не би дошло до промене. Али зато што смо промениле начин накоји причамо, замениле велике хаљине фармеркама и схватиле да смо довољно паметне дастанемо поред мушкараца и изнесемо наше мишљење не чини нас ништа бољим или горимод девојака пре нас јер су оне те које су нам дале живот и знање. Сад је наш ред да направимопланету бољим местом за живот и да дамо све од себе да буде безбедно место за све нас иљуде после нас.

СРПСКА ДЕВОЈКА НЕКАД И САД Последњих година често се прича о разликама у одгајању мушке и женске деце и оодгајању деце уопште. Неки мисле да у васпитању деце треба сачувати патријархалне обрасце,док друга страна мисли да такве норме треба у потпуности напустити када дође до васпитавањадетета. Посебно бих желела да се осврнем на васпитање женске деце, зато што живимо наБалкану где се оно врло озбиљно схвата, али и озбиљно осуђује од стране старијих генерација, аконе испуњава неке традиционалне вредности које су годинама уназад врло пожељне.Током „патријархалног доба“ (доба када је патријархат био поприлично заступљен наБалкану и када је свака породица функционисала онако како су патријархални принципи тоналагали) свака кућа је своју децу морала одгајати на одређене начине тј. по одређеном шаблону.Шаблон је налагао да у кући највише поштовање мора да има отац (из неких извора сазнајем дасе у неким деловима Балкана није нужно поштовао овај налог, те су највише поштовање ималаоба родитеља, али осврнућемо се на први модел зато што је био заступљенији) и да његовомишљење увек мора да се уважава без обзира на све; самим тим су и деца васпитавана онакокако је он одлучио у договору са његовом супругом. С обзиром на то да је патријархална култураимала очекивања која се тичу особина (како духовних, тако и физичких) девојака и младића, свакакућа је своје синове и кћери одгајала тако да им деца испуњавају та очекивања.Девојке су васпитаване од малих ногу да поседују миран, вредан, сталожен и мајчинскидух, да негују дом у којем и живе, а исто тако да негују и воле своје укућане. Учене су да гледајусвоја посла и да не противрече никоме и ничему, а посебно не оцу/ родитељима, што доводи тотога да девојка тада није имала право да искаже своје мишљење; народ је овај кодекс понашањасматрао великим квалитетом девојке зато што је то значило да она неће започињати сукобе усвојој будућој породици. Физичке карактеристике лепе и пожељне девојке биле су дуга, уредна издрава коса(у народу је значила плодност), витак стас, уредна скромна одећа и здрав тј. „једар“изглед лица који је подразумевао велике трепавицама наглашене очи умиљатог погледа, руменеобразе и румене усне. Сваки отац и мајка желели су овакву девојку за свог сина. Када смо већ кодудаје, отац је бирао за кога ће његова кћер да се уда. Углавном су очеви бирали младиће изугледних и финансијски добростојећих породица. Тако су били сигурни да је њихова кћи дата усигурне руке“. Ако се првих 15–16 година неке девојке не одигра по овим принципима, ако непоседује неку од горе наведених особина, ако породица не успе да је уда, народ би почео утајности да оговара и осуђује породицу девојке. То је била некадашња српска девојка.Скоро свака данашња српска девојка има скроз супротан живот од ове некадашње.Данашња српска девојка живи много слободније, нема директног притиска патријархалногваспитања, може да искаже своје мишљење, може да каже не, њена личност не мора да се уклапау образац понашања и особина која је морала да поседује њена вршњакиња из прошлости, можеотворено да буде радознала и да научи још нешто поред одржавања домаћинства, не мораприсилно да се уда за некога ко јој можда не одговара и што је најважније, не мора да испуњаваничија очекивања. Људи су схватили да не треба претеривати и да не треба ни једно живо биће да се васпитавапрема неком друштвеном конструкту (који је у овом случају екстреман), већ онако како родитељидетета мисле да је исправно.Моје лично мишљење о васпитању девојака, а и уопште деце, није још увек формирано. Самоје тренутне тачке гледишта увиђам да апсолутно свако васпитава своје дете онако како онсхвата да је исправно и на основу тога закључујем да друштво не намеће никакав обавезан инужно пожељан вид васпитања. Када бих ја била родитељ своје дете бих васпитавала онако „каконалаже златна средина“ зато што мислим да друштво стално тежи ка неким екстремима којикасније увек праве притисак на некога ко се са тим екстремом не слаже. Била то једна или другастрана екстрема(у овом случају патријархално и неки други вид васпитања који нема некизваничан назив, једино што знамо јесте да је потпуно супротан оном првом), увек мислим датреба наћи баланс између та два. Милица Миливојевић 8/1