Литерарни радови

Незаборавна субота Приближавао се дан када сам одлучио да позовем другаре и разредну код моје баке насело.Пријатељство за мене значи много тога: срећу, тугу и пажњу једних према другима.Сада сам очекивао своје другаре и разредну. Са њима сам хтео да поделим свој односпрема пријатељству. Довољно се познајемо и то неће бити тешко. Сунчано јутро јенаговештавало један такав догађај.Док сам спремао сто и постављао храну и пиће стигао је први гост аутом. То је био никодруги него један од мојих најбољих другова Лука Лисац. Лука Лисац и ја смо играликошарку. У међувремену је стигао други гост .То је био Марко Писац. У том тренутку самих обојицу назвао Два шешира. Отишао сам по своје другаре и разредну и сви смо заједнокренули у нове авантуре . Упутили смо се у двориште да бисмо играли фудбал.Довикивали смо се и договарали . У првом тиму су били : Олга Олдановић, баба Звеченка,брат Вуле, Радован Растко и Марко Писац. У другом тиму су били: Лука Лисац, МилошОрмановић и Немања Прања. Кренула је утакмица када је Лука Лисац дао гол. Прошло јемного времена, а соколови на терену су се још борили. Завршена је била велика битка идруги тим је победио голом Луке Лисца. Играли смо се истине и изазова и ишли смо ушуму. Покрај шуме смо срели Милована пса и још једног пса. Цео дан смо трчали ирадовали се разним играма. Сваки другар је показао колико ужива у овим доживљајима иавантурама. Нашој радости није било краја, али смо се у једном тренутку ипак моралиразићи свако својој кући. Разредна је била срећна што има овакву дружину.Прође још једна субота у којој смо сви научили шта значи пријатељство и дружење.Верујем да ће сваком од мојих другара ово остати у сећању.Илија Крпић 6/3

Излет код баке Бисерке Ово је врло занимљива прича о баки фудбалерки и њеној веселој дружини. Једног(не)обичног топлог дана моје одељење и ја смо се упутили у авантуру која нам јенаизглед деловала као обичан дан, али се то брзо променило.Ујутро око десет сати окупили смо се на аутобуској станици спремни да…па…нисмознали тачно на шта, али било је нешто прилично узбудљиво. Стигли смо на нашеодреште, рај ,хоћу рећи, у кућу баке нашег друга Илије. Сви смо испрва билиодушевљени столом пуним хране, малих хамбургера, сокова колико ти душа жели исвежих кифлица и погачица.У опцијама су нам били фудбал, одбојка, кошарка, али ми смо, наравно, хтели нештоузбудљивије. Играли смо се лопова и полицајаца. Лопови су трчали по њивама, повисокој трави и по двориштима неких бабарога које би нас поштено средиле кад бисхватиле да смо им изгазили драге руже. Полицајци су нас будно пратили. Нисудозволили да им побегнемо. Одлучили смо да се сакријемо испод неких камиона, алибило је прекасно, видели су нас и ухватили. Ова игра нам је досадила, па смо одлучилида ипак играмо одбојку. Поделили смо се у два велика тима, и да, нисмо успели дазавршимо игру, али свакако је било забавно.Наступило је време да одрасли одаберу игру. Наравно, то је била умирујућа шетњашумом која је била пуна комараца. Сви смо се из шетње вратили жедни, што нас јенатерало да попијемо све сокове са стола. У име целог мог одељења извињавам се нажртви коју је поднела цедевита и цела њена породица. Док смо се ми одмарали,издвојило се пар појединаца, укључујући и баку, и били смо сведоци најузбудљивијефудбалске утакмице у крају, а и шире.Види ти то, баш поред куће налазило се огромно пешчано брдо. Не, разредна, нећемода се пењемо по тако величанственом брду које нас неодољиво мами да се попнемо испустимо са њега бар 100 пута. Ма да,то све може да падне у воду, али, потписујем даимамо најзабавнију разредну на свету. Не само да нас је пустила да се пењемо, већ је ислала наше слике наставници физичког да нам подигне оцену. Дефинитивно сви имамозаслужене закључене петице. Досадило нам је скакање, па смо одличили да ,,оперемо“ноге. Ма да, како да не. Почели смо да се прскамо на све стране, били смо мокри одглаве до пете. Али, ноге су нам на крају ипак биле чисте.Хоћу да се, у име целог одељења, захвалим баки Бисерки на фантастичном проводу, а изато што је доказала да девојчице могу да играју фудбал. Никад нећемо заборавити овајзабаван дан, који нас је вратио у још млађе дане и авантуре за које данас немамовремена. Једва чекам да поново направимо овакво окупљање, које никада нећемозаборавити!Јелена Поповић, 6/3

Један дан у музеју У среду двадесет шестог петог две хиљаде двадесет ипрве, ишао сам са разредом у музеј.Договорили смо се да се нађемо испред музеја у 12 и 30.Када смо се сви окупили тихо смо ушли у музеј и тамо нас јечекао кустос. Кустос нам је мало објаснио коју изложбу ћемо дагледамо. Када смо ушли у прву собу где су изложене ствари изизложбе кустос је рекао да је ова изложба посвећена Јеврејимакоји су живели у Суботици пре Другог светског рата. У првојсоби су се налазиле слике, стари тросед и старе новине, то сусве правили Јевреји. Кустос нам је објаснио да је зграда музејапре била кућа једног јеврејског лекара, а онда је била кућадвојице браће новинара, неке од ствари из музеја су припадалењима а неке осталим Јеврејима. Када смо изашли из прве собеи отишли у другу кустос нас је питао шта је синагога и неки однас су одговорили да је то јеврејски храм. У другој соби нијебило пуно изложених ствари, али нам је кустос причао како јенастала фабрика Пионир. Након тога смо се сликали, а ондасмо отишли на последњи спрат. Тамо су биле препариранеживотиње и изгледало је веома занимљиво. Од свих животињакоје су тамо биле препариране највише ми се свидела сова којеје стајала на врху једне витрине, изгледала је врло реално.Када смо завршили са разгледањем сишли смо и полакоизашли напоље.Ово је био један од бољих дана у музеју и баш ми сесвидело. Волео бих понекад то да поновимо. Лука Кукарас 7/1

Научио сам од баке и деке Родио сам се у право време. Право време јер сам поред маме и татеимао и две бабе и деде. То је највећа срећа, јер познајем многе који нису ималиприлику да упознају своје бабе и деде.Било је то давно, пре скоро тринаест година. Тога се и не сећам, алису ми сви причали да су нас тог врелог јулског дана, када су мене и мог братамама и тата донели из породилишта, у нашем стану дочекали и наше бабе и деде.Од тога дана почињемо да се упознајемо. Сви они су много помагали мојимродитељима јер је било доста посла око мене и брата када смо били бебе. Сагодину дана смо кренули у вртић. Мама и тата су морали да иду сваки дан напосао. Још као мали свакодневно смо виђали бабе и деде. Чували су нас имамини и татини родитељи, ко је када могао. Мамини родитељи, које зовемобаба и деда, живе у граду у стану. Деда Бата има 73 године, а баба Љубица 69.Обоје су искрени, озбиљни и пожртвовани. Татине родитеље зовемо по именима,Пири и Свето. Они живе у предграђу, у кући са двориштем и воћњаком. Пирикаима 59 година, а Света 67 година. И они су као и други баба и деда искрени и увекспремни да помогну. Имао сам ту срећу да пуно времена проводим и код једнихи код других. Код бабе и деде који живе у граду сам време проводио тако штосмо са њима ишли у шетњу и на игралиште. Пре сваке шетње имали смо договоршта треба да урадимо. Сваки дан смо учили или ново слово или нови број. Свејош памтим. Био сам мали, али деда је тражио много од нас. Било је среће ирадости када бих нешто лако научио, али се сећам да је било и плакања, када мије нешто било тешко. Сваки дан смо писали и вежбали. Сећам се прве књиге којусу нам купили. То је била „Азбука“. На свакој страни је било једно слово и када сепритисне чуо би се глас који изговара то слово. Када сам кренуо у први разред,захваљујући њима сам знао скоро сва слова и бројеве до 10.Код бабе и деде који живе у кући, уз њихову помоћ, научио сам да возим бицикл.Сећам се да није било лако, падао сам и устајао сто пута и све су ме тералииспочетка. Такође, код њих сам научио и послове по дворишту и воћњаку. Сваколето смо сакупљали кајсије и чистили их да би нам баба Пирика кувала најбољиџем. Нисам се радовао сакупљању кајсија, јер смо то морали да урадимо ранијеујутро док још није јако сунце. Увек су ми говорили да је лакше мени да сесагињем него њима. Нисам се радовао, али сам морао да урадим.Сматрам да сам много научио и од једних и од других. Они су од мененаправили малог човека. Сада су они старији и сматрам да је сада на мене ред. Потребна им је моја помоћ. Бићу увек ту за њих како бих им се покушао захвалитиза све што су ме научили.Немања Милутиновић, 6/1   Научио сам од баке и деке Кад сам био мали већину времена сам проводио код бебе и деде. Моји родитељи су пунорадили па су ме они чували.Много сам волео да идем код њих јер ми је стриц тамо живео па смо се стално играли. Онме је научио да користим компјутер. Али конкретно сам највише ствари научио од њих.Мој деда има винову лозу. Јако је воли и посвећује јој пуно пажње. Научио ме је да беремгрожђе и да правим вино(до душе заборавио сам, али нема везе). Научио ме је да делим састаријим сестрама и да будем културан. Наравно, ништа ме не би научио да му баба имоји родитељи нису помогли.Баба ме је кроз игру научила да бројим и рачунам. Научила ме је да је опасно играти се саструјом и ватром, као и да не смем да бацам смеће по улици. Научили су ме да не псујем.Стриц ме је научио да играм фудбал, кошарку и нешто мало одбојку коју сада тренирам.Научили су ме да се храна не баца и да паре не расту на дрвету.Научили су ме још много ствари, али не би све стало. Захвалан сам им што су менаправили оваквог какав јесам. Никола Бољевић, 6/1 НАУЧИО САМ ОД ДЕКЕ  Овај догађај се десио пре четири године и нисам знао да ће ми променити живот.    Пре четири године за један викенд отишао сам са братом код баке и деке да тамопреспавамо.Нисам ни слутио да ће ми се тада живот променити заувек. Они су насдочекали са великим загрљајем. Прво смо мало причали са њима и затим изашли садедом напоље. Вијали смо се пар минута, затим нас је упитао:,,Да ли знате да сепењете на дрвеће?’’. Ја сам одговорио одрично, а мој брат потврдно. Он је отишаоунутра код баке, а ја сам остао напољу са дедом. Затим ми је објаснио да ноге и рукеувек треба да стављам на чврста места или избочине на дрвету. Убрзо сам успео да сепопнем на прву грану дрвета! Била је ниска, али сам био поносан на себе па сам затимнаставио да се пењем ка врху дрвета.        Овај дан никада нећу заборавити и много сам захвалан мом деди што ме је научио дасе пењем на дрвеће. Ову вештину користим и дан данас када изађем са другариманапоље. Немања Матијевић, 6/1 Научио сам од деке Познајем доста својих вршњака који нису имали прилике даупознају свог деду. Никада нису успели да спознају оно најлепше инајдрагоценије на свету. Никада нису сазнали да оно што не можеш и што тиније дозвољено кући код родитеља, увек можеш код баке и деке.Висок и крупан човек, широких рамена са танким власима јошпреостале косе на глави. Издалека гледајући добродржећи човек. Али, то јеседемдесетотрогодишњи човек, мени добро познат. То је мој деда, којег измилошти зову Бата, а право име му је Миомир. Још као мало дете гурао ме је уколицима. Касније ме је, поред мојих родитеља, учио првим корацима.Врло брзо је учење првих корака заменило учењем већих ствари. Каочетворогодишње дете почео је да ме учи како се правилно пишу линије и разниоблици у свесци од линије до линије. Све је било доста мучно за мене као такомало дете, али он

Девојке некад и садПетра Медаковић 8/3Људи се свакодневно мењају. Једна од највећих предности данашњих девојака јесте то даимају те промене надохват руке у својим телефонима. Многи људи имају осећај да су седевојке јако промениле током година, али ја имам другачије мишљење и желим да га чујете.Људи пре су били много више оријентисани ка породици, девојке кућним пословима,мушкарци пословима који су доносили новац у кућу. У то време су светски стандарди билитакви. Тешко се долазило до информација из света и девојке нису знале за боље. Знања ињихова доступност су се од тада јако променили. Данас се подстиче да девојке оду нафакултет, да уче пуно, да читају, али пре се то сматрало чудним и у неку руку враголастим. Миу нашим уџбеницима из историје не учимо много о женама које су изумеле ствари илипромениле свет, јер су мушкарци владали светом и потписивали се као изумитељи. Жене пренису имале представу да је то лоше и увек су гледале на мушкарце као много јачи и паметнијипол. До велике промене је дошло када су девојке схватиле да не желе да живе исте животе каоњихове мајке јер су просто виделе себе у пословима које су обављали мушкарци и желеле суда буду виђене као једнако оштар, јак и паметан пол. Ми смо данас свакодневно толикобомбардовани негативним стварима преко интернета, преко филмова, серија да нам се све товећ програмирало у глави. Бити дебела је лоше, бити мршава је лоше, лепа, ружна,несавршена, паметна, глупа, волети себе је лоше и не волети себе је лоше. Ти стандарди нисупотекли само од мушкараца него и од жена које су желеле да буду дефиниција савршености.На срећу, данас има доста људи који причају на ову тему и појашњавају термин савршеностикао безусловна љубав према себи и свим својим „манама“.Ако мене питате, да, девојке су се промениле исто колико се и свет мењао. Мислим да битребало да се забринемо ако не би дошло до промене. Али зато што смо промениле начин накоји причамо, замениле велике хаљине фармеркама и схватиле да смо довољно паметне дастанемо поред мушкараца и изнесемо наше мишљење не чини нас ништа бољим или горимод девојака пре нас јер су оне те које су нам дале живот и знање. Сад је наш ред да направимопланету бољим местом за живот и да дамо све од себе да буде безбедно место за све нас иљуде после нас.

СРПСКА ДЕВОЈКА НЕКАД И САД Последњих година често се прича о разликама у одгајању мушке и женске деце и оодгајању деце уопште. Неки мисле да у васпитању деце треба сачувати патријархалне обрасце,док друга страна мисли да такве норме треба у потпуности напустити када дође до васпитавањадетета. Посебно бих желела да се осврнем на васпитање женске деце, зато што живимо наБалкану где се оно врло озбиљно схвата, али и озбиљно осуђује од стране старијих генерација, аконе испуњава неке традиционалне вредности које су годинама уназад врло пожељне.Током „патријархалног доба“ (доба када је патријархат био поприлично заступљен наБалкану и када је свака породица функционисала онако како су патријархални принципи тоналагали) свака кућа је своју децу морала одгајати на одређене начине тј. по одређеном шаблону.Шаблон је налагао да у кући највише поштовање мора да има отац (из неких извора сазнајем дасе у неким деловима Балкана није нужно поштовао овај налог, те су највише поштовање ималаоба родитеља, али осврнућемо се на први модел зато што је био заступљенији) и да његовомишљење увек мора да се уважава без обзира на све; самим тим су и деца васпитавана онакокако је он одлучио у договору са његовом супругом. С обзиром на то да је патријархална култураимала очекивања која се тичу особина (како духовних, тако и физичких) девојака и младића, свакакућа је своје синове и кћери одгајала тако да им деца испуњавају та очекивања.Девојке су васпитаване од малих ногу да поседују миран, вредан, сталожен и мајчинскидух, да негују дом у којем и живе, а исто тако да негују и воле своје укућане. Учене су да гледајусвоја посла и да не противрече никоме и ничему, а посебно не оцу/ родитељима, што доводи тотога да девојка тада није имала право да искаже своје мишљење; народ је овај кодекс понашањасматрао великим квалитетом девојке зато што је то значило да она неће започињати сукобе усвојој будућој породици. Физичке карактеристике лепе и пожељне девојке биле су дуга, уредна издрава коса(у народу је значила плодност), витак стас, уредна скромна одећа и здрав тј. „једар“изглед лица који је подразумевао велике трепавицама наглашене очи умиљатог погледа, руменеобразе и румене усне. Сваки отац и мајка желели су овакву девојку за свог сина. Када смо већ кодудаје, отац је бирао за кога ће његова кћер да се уда. Углавном су очеви бирали младиће изугледних и финансијски добростојећих породица. Тако су били сигурни да је њихова кћи дата усигурне руке“. Ако се првих 15–16 година неке девојке не одигра по овим принципима, ако непоседује неку од горе наведених особина, ако породица не успе да је уда, народ би почео утајности да оговара и осуђује породицу девојке. То је била некадашња српска девојка.Скоро свака данашња српска девојка има скроз супротан живот од ове некадашње.Данашња српска девојка живи много слободније, нема директног притиска патријархалногваспитања, може да искаже своје мишљење, може да каже не, њена личност не мора да се уклапау образац понашања и особина која је морала да поседује њена вршњакиња из прошлости, можеотворено да буде радознала и да научи још нешто поред одржавања домаћинства, не мораприсилно да се уда за некога ко јој можда не одговара и што је најважније, не мора да испуњаваничија очекивања. Људи су схватили да не треба претеривати и да не треба ни једно живо биће да се васпитавапрема неком друштвеном конструкту (који је у овом случају екстреман), већ онако како родитељидетета мисле да је исправно.Моје лично мишљење о васпитању девојака, а и уопште деце, није још увек формирано. Самоје тренутне тачке гледишта увиђам да апсолутно свако васпитава своје дете онако како онсхвата да је исправно и на основу тога закључујем да друштво не намеће никакав обавезан инужно пожељан вид васпитања. Када бих ја била родитељ своје дете бих васпитавала онако „каконалаже златна средина“ зато што мислим да друштво стално тежи ка неким екстремима којикасније увек праве притисак на некога ко се са тим екстремом не слаже. Била то једна или другастрана екстрема(у овом случају патријархално и неки други вид васпитања који нема некизваничан назив, једино што знамо јесте да је потпуно супротан оном првом), увек мислим датреба наћи баланс између та два. Милица Миливојевић 8/1

Кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих… „Овај мали део година које ми називамо животом често може бити јако непредвидив и застрашујућ. Једна половина људи има навику да из сваког искуства извуче најбоље делове и да из њих научи нешто, док друга половина гледа лошу страну и учи себе да не прави те исте грешке. Доказано је да су обе стране добре и да ниједна не тера људе на лоше размишљање.“ Кад сам прочитала тај текст једног јутра, навео ме је на размишљање како су људи одувек правили групе међусобно и како су често омаложавали једни друге само зато што су неки од њих били другачији. Баш због тога сам натерала себе да пробам да ли би једна тинејџерка као ја могла да наведе себе да извлачи и добре и лоше стране неких искустава и да пробам да направим ”нову врсту” размишљања код људи. Почела сам следећег дана чим сам се пробудила и прво на шта сам помислила је како морам да нахраним своје мачке. Села сам на ивицу свог кревета, замислила сам се и схватила да заправо имам само једну мачку и да ми је друга угинула пре неколико недеља. У нормалним околностима бих заплакала на помисао на мог драгог мачора али сам се брзо сетила свог експеримента и почела да размишљам како бих могла да извучем нешто добро из тог искуства. На почетку је било јако тешко, јер једино што сам могла да извучем из себе било је то да ми се живот скроз променио и да никада неће бити исти као што је био док ми је мачор био у животу. Али након неколико минута размишљања схватила сам да из тог негативног размишљања могу да извучем нешто позитивно, а то је било следеће: да, живот ми можда никада неће бити исти, али у исто време, ја никада нећу добити назад те сузе које сам проплакала и минуте који су ми сад прошли, једино што могу да урадим јесте да наставим даље и да се надам да ћу некада имати поново такву неописиву љубав. И после тог сазнања осећала сам се срећније и поносније на себе јер сам успела да извучем целокупну поуку из једног дела свог живота а не само половичну, како је у том чланку писало. Дошла сам до закључка да вести, новине као и друштвене мреже често могу да нас наведу да мислимо да постоји само једна „врста“ људи и да ако неко покуша да се супротстави том стереотипу постаје мање важан. Често говоримо колико имамо отворене умове и како смо спремни за нова искуства,  док нас неке једноставне ствари збуњују само зато што се не експонирају јавности у довољној мери као и остале ствари. Тако да кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих да сваки човек на овој планети схвати да је живот јако кратак да бисмо некога третирали другачије или исмевали јер се он нама не свиђа. Такође, живот не мора да нам буде пун негативности, ако их избацујемо где треба и како треба и да популарност није особина већ нешто шта ти уопште не треба да би био срећан. Срећа долази изнутра и треба водити рачуна о њој исто као и што водимо рачуна о свему осталом.   Петра Медаковић 8/3   Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih…      Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih da letim. Sama pomisao na to da mogu da odem visoko u vazduh i uživam u pogledu na svet sa visine je nezamisliva.  Zamislite da ujutru ustanete, kišni je dan i poletite iznad oblaka. Kada svi ostaju u kući zbog kišnog dana ja bih letela iznadn njih na sunčanom nebu iznad svih tmurnih i gustih oblaka. Posle kiše kada se stvori duga, proletim kroz nju, možda čak i nađem ćup na kraju duge. Odmah bih proverila nijanse dugine boje i pažljivo posmatrala da slučajno ne vidim neku čarobnu vilu. Jedan od mojih snova je da proputujem ovaj svet, jer smatram da sva čuda ovog sveta treba da se vide – od pustinje do visokih planina, od mora do džungle. Obišla bih ceo svet i pažljivo ga posmatrala. Sama zamisao  je neverovatna. Noću, kada dođu zvezde, odem i letim po nebu i zaboravim na sve svoje probleme, a posle ujutru odem u školu umorna od letenja cele noći. Moji nastavnici verovatno ne bi bili presrećni, ali i pored svog tog umora ja bih bila vesela i imala bih snage da izdržim taj dan samo da bih dočekala sledeću magičnu noć. Nekada bih možda bila usamljena, nebo je jako veliko i prostrano, a ja sam ništa naspram njega. Možda naiđem na koji avion i mahnem putnicima koji bi me gledali u čudu kao da su poludeli. To bi čak bilo i zanimljivo u tom trenutku, ali volela bih kada bih mogla to da podelim sa nekim pošto avion brzo prođe i onda opet ostajem na ogronom i predivnom nebu. Sama ili sa nekim ne bih mogla da izdržim da ne posetim svako malo ostrvo i otkrijem sve njegove tajne. Najzanimljivije je tamo gde ljudi još nisu kročili. Takva mala ostrva su blaga ove planete svako je posebno na svoj način i tako su egzotična. Tamo gde su ljudi kročili vidi se njihov trag, svesno ili nesvesno ljudi uvek ostave neku vrstu traga. Moja želja je da letim,ali podjednako bih volela da mogu da dišem pod vodom i istražim neverovatan podvodan svet. Okeani su mi nekada zastrašujući, tako duboki i tamni i nikad ne znaš šta te očekuje, ali radije bih rizikovala i istražila i taj čudesan podvodan svet nego ostala u svojoj kući i nikad ne saznala šta se nalazi u njem. Živi se samo jednom, ali pošto moja želja nije da mogu da dišem pod vodom nego da letim mogu samo da posmatra te neverovatno ogromne vodene površine sa visine i uživam u pogledu na njih. Najrađe bih svoju želju podelila sa nekim, sa nekim ko jednako jako voli da putuje i otkriva neverovatne tajne ovog sveta kao i ja, ali to je nemoguće i samo letenje

O ČEMU RAZMIŠLjAM I KAKO SE OSEĆAM KOD KUĆE     Čitav svet pogodila je ozbiljna pandemija virusa koji se brzo šiti i zbog toga smo prinuđeni da se zatvorimo u svoje kuće i stanove dok ne prođe. Ne idemo u školu, ali imamo onlajn nastavu.   Dan kada smo zadnji put bili u školi bio je 13. 3. 2020. Tada sam se poslednji put videla sa drugarima iz razreda i teško mi je palo što ih neću videti još dugo. Provodila sam dane sa njima, išli bismo na sladoled ili bismo se jednostavno šetali po gradu. Najviše mi nedostaje moja najbolja drugarica, jer smo ranije, skoro svaki dan, u slobodno vreme išle da se vozimo rolerima. Volim da provodim vreme sa njom jer pričamo gluposti, šta nam se dešava u školi, šalimo se i prepričavamo  smešne trenutke…   Nakon nekog vremena navikla sam da ceo dan budem u kući sa mamom i bakom. Sa drugaricom se redovno čujem telefonom i vidimo se preko kamere ali to nije isto. Osećam se usamljeno jer nemam svoje društvo. Pošto imamo dvorište, moja mama i ja smo došle na ideju da igramo badminton i da se dobacujemo loptom. Ti momenti su smešni jer mama nije baš dobar igrač. Lepo se osećam dok se smejemo i vijamo lopte po dvorištu.   Nažalost, jedna lopta se probušila. Bacila sam je pored u baštu i pogledala je. Lopta je izgledala tako tužno. Sama, probušena i ostavljena. Shvatila sam da se i ja u nekim trenucima osećam tako tužno kao što je ta lopta meni izgledala. Imam mačku i stalno je gnjavim, ali ona je jedna stara maca. Jako bih volela da imam psa s kojim bih mogla da se družim. Mislim da se tada ne bih osećala ovoliko usamljeno.   Lepo mi je sa mamom i bakom, sadimo cveće, pečemo kolače, gledamo filmove i slušamo muziku. Drago mi što više vremena provodim sa mamom, sada imamo više vremena za druženje. To je lep osećaj, ali bih ipak volela da budem ponovo u školi sa svojim drugarima.   Nadam se da će se sve ovo brzo završiti i da ćemo ponovo biti svi zajedno. Nisam mogla da zamislim da ovako nešto može da se dogodi, kao priča iz nekog filma fantastike. Želim da sve bude kao pre. Nađa Radulović VI/1

КАKО СЕ НЕKАДА СЛАВИО УСKРС Да бих сазнала како се некада славио Ускрс, питала сам своју  рођаку која има 83 године и која живи у Бајмоку. Она ми је испричала како је то изгледало када је она била мала и док је живела у Лици. Јаја су се фарбала у петак пре подне, тај дан се постило, није се јела мрсна храна. У суботу се пекао ускршњи колач. Брали су разно пољско цвеће које се стављало у лавор са водом, а у лавор се стављало и једно офарбано јаје. На Ускрс, ко први устане, умивао се том водом и по веровању тај ће целе године бити здрав и срећан. Офарбана јаја деца су на Ускрс носила у шуму или поље да их ставе у мравињак. Kако су мрави шетали по јајима, тако су по јајима остајале шаре куда су мрави ишли. Kада су се јела јаја, деца нису смела да једу жуманце, него само беланце. Жуманце су јеле баке, а деца су због тога била љута. Нина Чисар 6/1 Један од ускршњих обичаја,који се и данас сачувао у многим домовима је да се прво офарбано јаје фарба у црвену боју и то јаје се зове Чуваркућа. Постоје обичаји који су се временом изгубили, па да за њих чујемо од наших родитеља, бака, дека… Сваки крај Србије има различите обичаје, али има и много сличних. Мама ми је причала да су се у Војводини Чуваркуће од претходног Ускрса закопавале у земљу,а да су се првим офарбаним црвеним јајетом на ускршње јутро трљали дечији образи и чело, како би деца била здрава, румена и срећна. Породична славља доносе весеље, а свака кућа се придржава обичаја по својој жељи. Иако су се неки обичаји изгубили, лепо је да се о њима говори и да не оду у заборав. Видан Бурсаћ 6/1 Упознајемо се и са обичајима везаним за слављење Укрса по грегоријанском календару. Ускрс се славио од давнина, неки обичаји су били другачији, а неки су остали исти и данас. Деца су чекала Ускрс јер су тада добијала поклоне и нова одела. Велики петак је био дан поста и нису се радили никакви послови у кући, ни на њиви. Није се чак ни палила ватра у шпорету, а тада није било електричних шпорета него се грејало и кувало на дрва. Некад су се јаја шарала у луковини, кувала су се у води у које се стављала љуска од лука, а на јаја се помоћу чарапе причврстио неки лист или цвет.  Ујутро на Велику суботу жене су пекле плетене колаче, који су се јели уместо хлеба. Данас већина људи купује плетене колаче, моја бака га и даље прави. Ујутро се кувала шунка, кобасица и јаја, а јагњетина се пекла. Све се то у плетеним корпама носило у цркву да се посвети. Деца су предвече брала зелено жито или траву и правила гнезда где ће им зека оставити поклоне. Поклони су некада били скромнији него данас, чарапе, марамице,слаткиши и за децу неко ново одело. На Ускрс ујутро се ишло на мису. За ручак се посебно свечано постављао сто и била је богатија трпеза него иначе. Ручак се започињао молитвом. На други дан Ускрса, који се зове Водени понедељак момци су ишли у поливање. Некада су се девојке поливале хладном водом из бунара, касније парфемима. Момци су ишли у групама од троје или четворо, неки пешке, неки коњима, неки фијакерима. Девојка их је почастила ракијом, вином, колачима и поклањала им је марамицу, шарено ускршње јаје и китила цвећем ревер или шешир. Петра Михаиловић 6/1