Литерарни радови

ДА ЛИ ЈЕ Е-МТБ БИЦИКЛ БОЉИ ОД ОБИЧНОГБицикли су веома добри за људско здравље, а скоро сви воле да их користе. Е бицикли илитихибридни су бицикли који имају електромотор у погону. Тај мотор није нон-стоп у функцији, онсе пали само када возач вергла и тада додаје мало снаге. Постоји више врста е бајкова, а то су:крузинг бицикли: то су бицикли које најчешће возе старији људи, имају танке гуме, корпунапред и закривљен волан; затим иду хардтаил бицикли- то су они којих највише има по граду-имају само предњи амортизер и веома су лаки и последњи, уједно и најскупљи су фуллсуспенсион бицикли- њих скоро никада не видите. Имају предњи и задњи амортизер честовелике дискове за кочење и дебеле гуме.Хибридни бицикли су веома добре из више разлога: потребна је физичка активност са мањеумора , веће су шансе при пењању, може да се пређе већа километража . Али имају и мане:доста су тешки: од 16 до 27 килограма, забрањена је вожња на већини стаза, доста су скупљиод обичних од 3000 до 16000 еура, скупље је одржавање у односу на обичне, чак и од 50 до100 еура.У већини случајева су хибридни бицикли бољи од обичних, али су уједно и скупљи.Теодор Мрвељ, 8/1   СРЕЋАЖивот-огроман комплексни појам. Саздан је од безброј ситница, великих осмеха, топлихречи, срдачних загрљаја, искрених емоција. Његово наличје је другачије, сурово, тамно. Унеким тренуцима показује свој злуради осмех, сеје невоље и шири интриге, несугласице имржњу.Од када сам постао свесан свога постојања протканог дечијим насигурним корацима,родитељи су се трудили да ми пронађу место под сунчевом капом. Марљивост и рад мојихнесебичних дароватеља су ми усадили радне навике-основно начело успеха. Током годинаодрастања научио сам да се великим трудом постиже успех-ствара глад за знањем, развијанеутољива жеђ за развијањем интелекта.Мој пут је сада све јаснији, све шири. Понекад се осећам као изгубљени морнар у страшнимморским чељустима, осећам понекад да се давим, да нећу успети да удахнем ваздух живота.Тада изникну светионици, разгоне таму, смирују буру. Ти светионици су савети мојихнајмилијих, њихови путокази, примери. Сва њихова надања су салили у моје кости. Усадили суми у свест смисао постојања, одабир правог пута. Научио сам како треба украсти оно што јенајбоље, најлепше и најдрагоценије. Стара добра пословица каже да је свако кројач својесреће, а ја се у потпуности слажем са сваком речју.Пут до среће није посут драгим камењем, свилом и кадифом, већ је трновит и болан, али јенаграда на крају пута огромна и непроцењива. Трудићу се да никада не кренем странпутицом и не залутам на козије стазице. Желео бих да постанем виртуоз на хармоници, да звуци којебудем производио буду мешавина среће, љубави и успеха.Упознао сам до сада обе стране медаље, прогутао сам неколико горких пилула, али ослонац сумоја стремљења, потпора породице и велики успех у професији.Идеали и васпитање ме вукунапред! Потрудићу се да устрајем на том путу.Страхиња Милошевић, 8 /1

Путопис После дугог путовања, на ком су се смењивали разни пејзажи, стигли смо у Грчку наморе.Кренули смо из наше равнице где се смењују поља сунцокрета, пшенице, кукуруза иподсећају на прекрасан шарени ћилим из бајке о Аладину. Прошли смо кроз Србију гдесам уживала гледајући плаветнило неба, брда прекривена јарко зеленом травом ивисоке јеле које поносно расту ка сунцу и одолевају ветровима, сметовима… Тек понегде су се видела стада оваца како безбрижно пасу док малени црни пулинитрчкарају око њих и покушавају да заведу ,,ред”.Најзад смо ушли у Грчку. Одушевила сам се када сам угледала дуге шпалиреолеандера уз пут. Били су то огромни жбунови са цветовима у белој, роза, цикламабоји. Нисам могла да одолим и спустила сам прозор. Одмах ме је преплавио њиховопојни мирис. Како смо се приближавали мору видели смо све више плантажа састарим чворноватим стаблима на којима су се назирале малене зелене лоптице. Билесу то маслине.Најзад, огромно, бескрајно плаветнило мора и оно добро знано пецкање у ноздрвамакод првог удаха сланог ваздуха.Сели смо на топао и мекан песак и посматрали како дан полако, али сигурно прелази утамну и хладну ноћ. Небо је постало прошарано, а сунце је личило на велику, ужарену,жуту лопту која полако тоне у бескрајно, плаво море.Људи око нас су ужурбано спремали своје ствари и одлазили у своје смештаје да сеспреме за вечеру и шетњу. Били су ту Немци који су се препознавали по светлој бојикосе и црвенилу коже која им увек настрада од јаког сунца. Темпераменти и помалогласни Грци. Суздржани и укочени Енглези… Око нас је постајало све мирније и тише.На крају су се чули само таласи мора како запљускују обалу. Била је ту по некашкољка коју је моја сестра Катарина скупљала у своју пластичну кантицу. Пробудилису се зрикавци и започели своју песму у хору.Кренули смо у шетњу дуж обале. Песак више није пекао стопала, већ је био топао имекан. Постајало је све мрачније. На острвцету преко пута упалила су се светла инаправила танку, бисерну огрлицу.Риболовци су кренули чамцима у ноћни риболов. Посматрали смо их како плове капучини док нису постали трепераве лампице на црном мору. Бивало је све хладније.Почели су да се мешају мириси слане морске воде, алги и мириси хране из ресторана.Поветарац је повремено доносио звуке песме са шеталишта. Милион звездица сеупалило и прекрило небо. Тај бескрајни ,, звездани тепих ” повремено су пресецалепутање авиона који су путовали на нека далека места. На небу се појавио бели,округао месец који је бацао светлост на нас.Кренули смо у апартман, пратио нас је наш месец. И ако више нисам дете учиниломи се да има очи, нос и широк осмех добродошлице. Јелена ГолићVIII1

ПРАВДА ЈЕ СПОРА, АЛИ ДОСТИЖНАЖивот понекад није фер. Мама ми често понавља овуреченицу када се наљутим на људе, живот, снове и мисли.Моја љутња најчешће произилази из неправде.Живот је пун изненађења, успона и падова, правде инеправде, као и свих оних ситница које на неки начинолакшавају или отежавају живот. Правда је спора, алидостижна. Ова реченица говори више од било кога копокуша да објасни појам правде. Неправда се ипак барједном некоме од нас догодила. Лично, никада нисамдозволила да ме неправда на неки начин наљути илиразочара. Највећа неправда која ми се икада десила, је замене била и најтежа за прихватити. Наиме, на такмичењуиз књижевности, није ми признат за мене један врлозначајан бод, то јест задатак. То ме је веома повредило,растужило, на крају крајева и расплакало. Плакала сам одмуке и жеље за правдом. Ипак, преузела сам одговорност,и заједно са разредном послала мејл. Одговор на жалостјош увек нисам добила. Не одустајем и планирам дадобијем резултате и обрадујем се. У тим моментимаједино сам себи понављала: „Правда ће бити задовољена,само буди стрпљива“.Правда у животу уноси срећу, радост, весеље и вољу.Неправда ће се увек исправити и правда ће битизадовољена, само ако довољно верујеш у то и томе седовољно посветиш. Ипак, никада не треба заборавити направду, и треба се борити за њу свим својим срцем.

Давид Штрбац у својој борби против неправде Борбу против неправде је врло лепо приказао Петар Kочић у сатири ,, Јазавац пред судом.” Kроз пуно ироније покушао је да дочара кроз шта све људи пролазе.Иако је прича за децу она приказује нешто што можда ни не разумемо сасвим. ДавидШтрбац бори се за правду. Њему је одузета и земља, и пшеница и све чиме се он бавио. Држави јето било само парче земље, али он је баш ту земљу пазио можда чак и волео. Не желим то дасхватим, али неправда се дешава сваки дан. Од ситних неправди, на пример, неправедно досуђенпоен на утакмици, до оних где људи остану без свега. Kада се то догоди, човек не може ништа семда чека. Да чека неку срећу која ће да надомести неправду. Правда је спора, али достижна. Нанама је само да се надамо да ћемо је дочекати. Не могу ни да опишем шта је правда. Она човекачини спокојним, али неправда, са друге стране у човеку буди најгора осећања.Мислим да нам је једина порука да се боримо за правду, баш као и Давид Штрбац, и даникад не одустајемо од ње. Нина Чисар 8/1

Не остављај ме никад саму кад неко свира Верујем да у свакоме та једна песма или тај један жанрмузике буди нека неописива осећања уз које није паметно туособу оставити саму.У мени лично не буди таква осећања нека одређена песмаили одређени жанр, већ свака песма која има некакву необичнумелодију која није свакидашња. Тада се у мени буде неописивеемоције, неукротивог карактера, уз које, ако останем сама, свакипут стрепим шта ће ми се догодити. Зато сваки пут када чујемтакву музику, чезнем за том једном особом. Чезнем да та особабуде поред мене све време док се чује та музика. Да буде ту, узмене, да се не би догодило нешто страшно. Да буде ту уз менесве време док се музика не заврши док се моје емоције не умиреи сасвим не стишају. Кад се музика заврши та особа може отићи,јер ми тада, иако ће звучати окрутно јесте истинито, више нећетребати. Након тога ћу се успети носити са својим емоцијама јерсу тада блаже. Тада су се већ смириле и ослабиле довољно да миније нико потребан да ми их помогне обуздати.„Не остављај ме никад саму кад неко свира“ јесте упућенооној особи уз коју се осећам сигурно у знам да ће ме разумети усваком тренутку без обзира да ли неко стварно свира или не. Ива Миљачки Матак 8/1   Не остављај ме никад саму кад неко свира У животу једног тинејџера свашта се дешава. Љубав, пријатељства, срећа, туга, бес… Све теемоције постану јаче кад се препустимо музици, када у музици, у речима песме пронађемо оношто описује како се осећамо, што речима не можемо да објаснимо.Сваки дан је исти. Устанем ујутру, припремам се за школу, идем у школу, вратим се кући ипустим музику. Размишљам о свему што се десило у школи и уз музику додајем тимдогађајима детаље. Могу рећи да уз музику градим неки свој свет, свет у којем је све могуће.Место где одем кад ставим слушалице и место у ком остављам сва своја осећања и препустимсе музици да их она објасни уместо мене. Kакав год проблем да имам, музика то склони из могума. Музику слушам сама, то ми служи као портал. Да, музика је за мене бег из реалности. Утом другом свету кроз музику исказујем љубав према њему, њима. Туга и нервоза, љубомора ибес, све то нестаје . За свако осећање имам посебну песму. Такође, ако бих тај мој поглед намузику могла сликовито да опишем, рекла бих да је за мене музика пролаз кроз који, кадапрођеш, видиш врата. А од мене зависи која ћу отворити. Свака врата иза себе крију неку причуи неки свет у који могу да одем кад пожелим. Музика је чаробна ако знаш како да је слушаш.Она може да ме орасположи, растужи и учини да се осећам ,,моћно”. Али када музику слушамса неким, не могу да отворим врата мог света јер нисам сама а та особа ме држи у реалности. Акад сам сама уз музику, у својој соби, никога не чујем и ништа не видим. Зато ме никад неостављај саму кад неко свира.Волела бих да једном нађем особу са којом ћу бити заувек, да учини да се осећам истокао што музика чини, јер ме за сад она најбоље разуме. Невена Дамјановић 8/1

Сваки људски живот је драгоцен и једнако вредан Живот је драгоцен.Он је свуда око нас, и у нама. Имабезброј облика.Људи широм света су свесни да се живот свуда разара.Видимо патњу изазвану унуштавањем живота и спремнисмо да се боримо против тога. Боримо се милосрђем. Кадавидимо патњу, у нама се јавља милосрђе. Често смо љутизбог неправде. Има тако пуно нељудског у људима. Зато семорамо трудити да испуњавамо своје дане борбом за свакиљудски живот. Морамо пружити руку пријатељства ипомирења једни другима. У томе нам много може помоћи иприрода. У њој можемо наћи енергију за саосећање.Саосећањем ћемо помоћи једни другима и заштити се одмногих невоља. Сва зла овог света ратови, уништења,катастрофе светских размера, болести, епидемије,пандемије терају нас да размишљамо о спасењу људскеврсте. Сваки појединац је директно одговоран за животдругог. Из дана у дан та одговорност расте. Одговорни смоза заштиту сваког живота јер је он драгоцен и једнаковредан.Срећа и љубав, мир, радост… су значајни деловисваког живота, то су осећања која живот чинедрагоценим и вредним. Зато се за сваки живот вреди итреба борити. Миљана Павковић 8/3

ПОРТРЕТ ДРАГЕ ОСОБЕ Свако у животу има једну особу која му је јако драга и не може да замисли живот безње. За мене та особа је мој тата.Мој тата зове се лепим и старим именом, а то је Нинослав, иако га сви зову Нино. Понекад,када ме његове браон очи погледају у њима видим сјај белог анђела. Његова црна коса сјаји сепод зрацима сунца. Стомак му је велик и има деведесет килограма. Мада то није проблем.Многи ме питају шта му је на челу пошто има велики младеж. Некима се то чини ружно, алимени је занимљиво.Шта више , то га чини јединственим и посебним. Воли да се облачипословно, а то је углавном: једнобојна кошуља, фармерке и отмене ципеле. Његов тајанствениталенат је мирно седење и гледање ТВ-а по цели дан. Воли моторе и БМW-овеаутомобиле.Наше заједничке активности су: вожња бициклом, поправљање аутомобила ињегово омиљено гледање филмова.Када гледамо неки смешан филм правимо се да смо уњему и засмејавамо једно друго.Наравно, он увек победи.Некад се љути на мене, алиопраштам му.Мог тату волим највише на свету и стварно не могу да замислим живот без њега!Петра Војнић Пурчар, 5/3

Како видим себе за петнаест година,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставиласам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожнестолице на којој сам седела.Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је билапревише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторијаводила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо уКанади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатногпростора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за “ручање и опуштање“, јер се тамоувек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браонторбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам зналада су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обојеНАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадилацрвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што стеме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година…“ рекох.,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си суперособа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега идобар пријатељ, Томо.Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опетзакаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названаАела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немампријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „…Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласилоје питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесеткилометара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа… Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила самсеби пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке измоје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Виделасам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да мупричам о томе шта се издешавало на послу.Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде. Мила Павић, 7/3

Шетња Суботицом Шетња Суботицом може бити и опуштајућа. Може се ићи у шетњу парком или у куповину сапријатељима.Мени је омиљен одлазак у шетњу Дудовом шумом. Посматрам велике крошње храстовогдрвећа како бацају сенку на парк и разне справе за рекреацију. Ту су људи који хватајупоследње сунчеве зраке и пси разних раса. Осим прелепих паркова испуњених природом, имаи доста архитеткуре у граду. Знаменитости града Суботице су веома разноврсне и интересантнеза младе архитекте. Са великом јединственом синагогом уз њене разнобојне украсе, ту је иогромна Градска кућа са својим величанственим ентеријером који нам даје осећај да улазимо украљевску палату. Суботица је такође позната по језеру Палић. Иако није најчистије, његоваоколина је јако лепа и аутентична.Шетњом Суботицом наићи ћете на разне ствари. Ово су само неке од њих, остатак моратесами открити.Аљоша Крмпотић, 6/3

Шта могу да урадим за своју планету Као девојчица која има дванаест година не могу дапоправим шта су људи учинили планети деценијама уназад.Ипак постоје ствари које су у мојој моћи, а могу допринетиочувању планете.У нашој згради се сортира отпад. Имамо посебнеконтејнере за папир, за стакло и пластику. Моја породица ија јако водимо рачуна о томе. У нашем стану раздвајамоотпад. За продавницу користимо платнене торбе, а непластичне кесе. Увек када могу идем пешке. Волим дугешетње, па ми није проблем да идем и негде даље пешке.Када су у питању производи за личну хигијену користим онекоји нису тестирани на животињама. Ја јако волимживотиње. Код моје баке и мог деке на селу сам заједно садедом направила кућицу за птице. Када нам нека бубицауђе у стан ја је само пустим напоље кроз прозор.Ово што ја радим за нашу планету можда није много,али када би се сви тога придржавали Земља би била многоздравија.                                                   Мина Шимоковић 6/3