Радови ученика

ДА ЛИ ЈЕ Е-МТБ БИЦИКЛ БОЉИ ОД ОБИЧНОГБицикли су веома добри за људско здравље, а скоро сви воле да их користе. Е бицикли илитихибридни су бицикли који имају електромотор у погону. Тај мотор није нон-стоп у функцији, онсе пали само када возач вергла и тада додаје мало снаге. Постоји више врста е бајкова, а то су:крузинг бицикли: то су бицикли које најчешће возе старији људи, имају танке гуме, корпунапред и закривљен волан; затим иду хардтаил бицикли- то су они којих највише има по граду-имају само предњи амортизер и веома су лаки и последњи, уједно и најскупљи су фуллсуспенсион бицикли- њих скоро никада не видите. Имају предњи и задњи амортизер честовелике дискове за кочење и дебеле гуме.Хибридни бицикли су веома добре из више разлога: потребна је физичка активност са мањеумора , веће су шансе при пењању, може да се пређе већа километража . Али имају и мане:доста су тешки: од 16 до 27 килограма, забрањена је вожња на већини стаза, доста су скупљиод обичних од 3000 до 16000 еура, скупље је одржавање у односу на обичне, чак и од 50 до100 еура.У већини случајева су хибридни бицикли бољи од обичних, али су уједно и скупљи.Теодор Мрвељ, 8/1   СРЕЋАЖивот-огроман комплексни појам. Саздан је од безброј ситница, великих осмеха, топлихречи, срдачних загрљаја, искрених емоција. Његово наличје је другачије, сурово, тамно. Унеким тренуцима показује свој злуради осмех, сеје невоље и шири интриге, несугласице имржњу.Од када сам постао свесан свога постојања протканог дечијим насигурним корацима,родитељи су се трудили да ми пронађу место под сунчевом капом. Марљивост и рад мојихнесебичних дароватеља су ми усадили радне навике-основно начело успеха. Током годинаодрастања научио сам да се великим трудом постиже успех-ствара глад за знањем, развијанеутољива жеђ за развијањем интелекта.Мој пут је сада све јаснији, све шири. Понекад се осећам као изгубљени морнар у страшнимморским чељустима, осећам понекад да се давим, да нећу успети да удахнем ваздух живота.Тада изникну светионици, разгоне таму, смирују буру. Ти светионици су савети мојихнајмилијих, њихови путокази, примери. Сва њихова надања су салили у моје кости. Усадили суми у свест смисао постојања, одабир правог пута. Научио сам како треба украсти оно што јенајбоље, најлепше и најдрагоценије. Стара добра пословица каже да је свако кројач својесреће, а ја се у потпуности слажем са сваком речју.Пут до среће није посут драгим камењем, свилом и кадифом, већ је трновит и болан, али јенаграда на крају пута огромна и непроцењива. Трудићу се да никада не кренем странпутицом и не залутам на козије стазице. Желео бих да постанем виртуоз на хармоници, да звуци којебудем производио буду мешавина среће, љубави и успеха.Упознао сам до сада обе стране медаље, прогутао сам неколико горких пилула, али ослонац сумоја стремљења, потпора породице и велики успех у професији.Идеали и васпитање ме вукунапред! Потрудићу се да устрајем на том путу.Страхиња Милошевић, 8 /1

Путопис После дугог путовања, на ком су се смењивали разни пејзажи, стигли смо у Грчку наморе.Кренули смо из наше равнице где се смењују поља сунцокрета, пшенице, кукуруза иподсећају на прекрасан шарени ћилим из бајке о Аладину. Прошли смо кроз Србију гдесам уживала гледајући плаветнило неба, брда прекривена јарко зеленом травом ивисоке јеле које поносно расту ка сунцу и одолевају ветровима, сметовима… Тек понегде су се видела стада оваца како безбрижно пасу док малени црни пулинитрчкарају око њих и покушавају да заведу ,,ред”.Најзад смо ушли у Грчку. Одушевила сам се када сам угледала дуге шпалиреолеандера уз пут. Били су то огромни жбунови са цветовима у белој, роза, цикламабоји. Нисам могла да одолим и спустила сам прозор. Одмах ме је преплавио њиховопојни мирис. Како смо се приближавали мору видели смо све више плантажа састарим чворноватим стаблима на којима су се назирале малене зелене лоптице. Билесу то маслине.Најзад, огромно, бескрајно плаветнило мора и оно добро знано пецкање у ноздрвамакод првог удаха сланог ваздуха.Сели смо на топао и мекан песак и посматрали како дан полако, али сигурно прелази утамну и хладну ноћ. Небо је постало прошарано, а сунце је личило на велику, ужарену,жуту лопту која полако тоне у бескрајно, плаво море.Људи око нас су ужурбано спремали своје ствари и одлазили у своје смештаје да сеспреме за вечеру и шетњу. Били су ту Немци који су се препознавали по светлој бојикосе и црвенилу коже која им увек настрада од јаког сунца. Темпераменти и помалогласни Грци. Суздржани и укочени Енглези… Око нас је постајало све мирније и тише.На крају су се чули само таласи мора како запљускују обалу. Била је ту по некашкољка коју је моја сестра Катарина скупљала у своју пластичну кантицу. Пробудилису се зрикавци и започели своју песму у хору.Кренули смо у шетњу дуж обале. Песак више није пекао стопала, већ је био топао имекан. Постајало је све мрачније. На острвцету преко пута упалила су се светла инаправила танку, бисерну огрлицу.Риболовци су кренули чамцима у ноћни риболов. Посматрали смо их како плове капучини док нису постали трепераве лампице на црном мору. Бивало је све хладније.Почели су да се мешају мириси слане морске воде, алги и мириси хране из ресторана.Поветарац је повремено доносио звуке песме са шеталишта. Милион звездица сеупалило и прекрило небо. Тај бескрајни ,, звездани тепих ” повремено су пресецалепутање авиона који су путовали на нека далека места. На небу се појавио бели,округао месец који је бацао светлост на нас.Кренули смо у апартман, пратио нас је наш месец. И ако више нисам дете учиниломи се да има очи, нос и широк осмех добродошлице. Јелена ГолићVIII1