Author name: noubis

Незаборавна субота Приближавао се дан када сам одлучио да позовем другаре и разредну код моје баке насело.Пријатељство за мене значи много тога: срећу, тугу и пажњу једних према другима.Сада сам очекивао своје другаре и разредну. Са њима сам хтео да поделим свој односпрема пријатељству. Довољно се познајемо и то неће бити тешко. Сунчано јутро јенаговештавало један такав догађај.Док сам спремао сто и постављао храну и пиће стигао је први гост аутом. То је био никодруги него један од мојих најбољих другова Лука Лисац. Лука Лисац и ја смо играликошарку. У међувремену је стигао други гост .То је био Марко Писац. У том тренутку самих обојицу назвао Два шешира. Отишао сам по своје другаре и разредну и сви смо заједнокренули у нове авантуре . Упутили смо се у двориште да бисмо играли фудбал.Довикивали смо се и договарали . У првом тиму су били : Олга Олдановић, баба Звеченка,брат Вуле, Радован Растко и Марко Писац. У другом тиму су били: Лука Лисац, МилошОрмановић и Немања Прања. Кренула је утакмица када је Лука Лисац дао гол. Прошло јемного времена, а соколови на терену су се још борили. Завршена је била велика битка идруги тим је победио голом Луке Лисца. Играли смо се истине и изазова и ишли смо ушуму. Покрај шуме смо срели Милована пса и још једног пса. Цео дан смо трчали ирадовали се разним играма. Сваки другар је показао колико ужива у овим доживљајима иавантурама. Нашој радости није било краја, али смо се у једном тренутку ипак моралиразићи свако својој кући. Разредна је била срећна што има овакву дружину.Прође још једна субота у којој смо сви научили шта значи пријатељство и дружење.Верујем да ће сваком од мојих другара ово остати у сећању.Илија Крпић 6/3

Излет код баке Бисерке Ово је врло занимљива прича о баки фудбалерки и њеној веселој дружини. Једног(не)обичног топлог дана моје одељење и ја смо се упутили у авантуру која нам јенаизглед деловала као обичан дан, али се то брзо променило.Ујутро око десет сати окупили смо се на аутобуској станици спремни да…па…нисмознали тачно на шта, али било је нешто прилично узбудљиво. Стигли смо на нашеодреште, рај ,хоћу рећи, у кућу баке нашег друга Илије. Сви смо испрва билиодушевљени столом пуним хране, малих хамбургера, сокова колико ти душа жели исвежих кифлица и погачица.У опцијама су нам били фудбал, одбојка, кошарка, али ми смо, наравно, хтели нештоузбудљивије. Играли смо се лопова и полицајаца. Лопови су трчали по њивама, повисокој трави и по двориштима неких бабарога које би нас поштено средиле кад бисхватиле да смо им изгазили драге руже. Полицајци су нас будно пратили. Нисудозволили да им побегнемо. Одлучили смо да се сакријемо испод неких камиона, алибило је прекасно, видели су нас и ухватили. Ова игра нам је досадила, па смо одлучилида ипак играмо одбојку. Поделили смо се у два велика тима, и да, нисмо успели дазавршимо игру, али свакако је било забавно.Наступило је време да одрасли одаберу игру. Наравно, то је била умирујућа шетњашумом која је била пуна комараца. Сви смо се из шетње вратили жедни, што нас јенатерало да попијемо све сокове са стола. У име целог мог одељења извињавам се нажртви коју је поднела цедевита и цела њена породица. Док смо се ми одмарали,издвојило се пар појединаца, укључујући и баку, и били смо сведоци најузбудљивијефудбалске утакмице у крају, а и шире.Види ти то, баш поред куће налазило се огромно пешчано брдо. Не, разредна, нећемода се пењемо по тако величанственом брду које нас неодољиво мами да се попнемо испустимо са њега бар 100 пута. Ма да,то све може да падне у воду, али, потписујем даимамо најзабавнију разредну на свету. Не само да нас је пустила да се пењемо, већ је ислала наше слике наставници физичког да нам подигне оцену. Дефинитивно сви имамозаслужене закључене петице. Досадило нам је скакање, па смо одличили да ,,оперемо“ноге. Ма да, како да не. Почели смо да се прскамо на све стране, били смо мокри одглаве до пете. Али, ноге су нам на крају ипак биле чисте.Хоћу да се, у име целог одељења, захвалим баки Бисерки на фантастичном проводу, а изато што је доказала да девојчице могу да играју фудбал. Никад нећемо заборавити овајзабаван дан, који нас је вратио у још млађе дане и авантуре за које данас немамовремена. Једва чекам да поново направимо овакво окупљање, које никада нећемозаборавити!Јелена Поповић, 6/3

Један дан у музеју У среду двадесет шестог петог две хиљаде двадесет ипрве, ишао сам са разредом у музеј.Договорили смо се да се нађемо испред музеја у 12 и 30.Када смо се сви окупили тихо смо ушли у музеј и тамо нас јечекао кустос. Кустос нам је мало објаснио коју изложбу ћемо дагледамо. Када смо ушли у прву собу где су изложене ствари изизложбе кустос је рекао да је ова изложба посвећена Јеврејимакоји су живели у Суботици пре Другог светског рата. У првојсоби су се налазиле слике, стари тросед и старе новине, то сусве правили Јевреји. Кустос нам је објаснио да је зграда музејапре била кућа једног јеврејског лекара, а онда је била кућадвојице браће новинара, неке од ствари из музеја су припадалењима а неке осталим Јеврејима. Када смо изашли из прве собеи отишли у другу кустос нас је питао шта је синагога и неки однас су одговорили да је то јеврејски храм. У другој соби нијебило пуно изложених ствари, али нам је кустос причао како јенастала фабрика Пионир. Након тога смо се сликали, а ондасмо отишли на последњи спрат. Тамо су биле препариранеживотиње и изгледало је веома занимљиво. Од свих животињакоје су тамо биле препариране највише ми се свидела сова којеје стајала на врху једне витрине, изгледала је врло реално.Када смо завршили са разгледањем сишли смо и полакоизашли напоље.Ово је био један од бољих дана у музеју и баш ми сесвидело. Волео бих понекад то да поновимо. Лука Кукарас 7/1