U svetu drugarstva
U poslednje vreme u mojoj glavi često se kao klikeri kotrljaju najrazličitije misli. Sudaraju se tuga, bol, strah, zbunjenost, neverica…. Ne mogu, a da ne razmišljam o njoj…. Tako je teško naći pravog prijatelja koji te razume, koji je uvek tu za tebe, kojem možeš da veruješ. Taman kada sam našla pravog prijatelja, tu bitnu osobu u mom životu, nešto se desilo. Kao da se univerzum zaustavio tog trenutka….
Svakog jutra ustajala sam srećna, samo zbog nje. Pevale smo zajedno u jednom malom horu. Viđale smo se svaki dan. Družile smo se i vikendom. Uvek smo imale o čemu da pričamo. Bila je odlična podrška za sve. Njena dobrota prosto je bila prelazna.Uživala sam u lakoći svakodnevnog druženja, ne sumnjajući da će se to ikad prekinuti. Rekla je čak i da će uvek naći vremena za mene kada krene u srednju školu I putevi nam se pomalo odvoje.
Ponedeljak, 26.7. 2015,bacila sam svoj uobičajeni pogled na fejs i pročitala: ,,Petnaestogodišnja Tijana Jurić nestala.” Sigurno je neka greška! To ne moze biti ONA! Pa na ovaj datum, 2004. smo se upoznale! Tek je stigla sa mora, treba da mi priča kako je bilo!Kao čekić po glavi, stvarnost me je zviznula, noge presekle, a dah zastao, kad sam videla i na tv-u udarnu vest…. Suze mi niz lice teku … Nezaustavljivo…Ne znam šta da mislim…Šta da kažem…
Drugi dan potrage. Želim da verujem da je ona tu negde, da je dobro. Ali ne mogu. Duboko u sebi gubim nadu jer do sad niko nije nađen tek tako. Svaki njen trag je nestao, kao da je isparila. Svaki sledeći dan ona je bila moja jedina misao. Kako je? Gde je? Šta joj rade? Hoće li je ikad vratiti? Realnost oko mene je iščezla, osećala sam se kao u nekom filmu koji nema kraj. Zatvorila sam se u svoj svet. Lažne suze i izjave žalosti od osoba koje je čak i ne poznaju i koje je nikad nisu cenile ni volele. Podižem zidove oko sebe. Ne želim, ne mogu da budem deo ovoga. Želim povratak jednostavnosti i skromnosti našeg običnog dečijeg iskrenog prijateljstva. Bože, molim te da je pronađu!
Nakon 13 dana… Ponovo vest. Ovog puta je pronađena. Ali ne kako sam ja to želela. Niko od nas nije mogao da veruje. Naša Tijana!!! Kako to može biti ta osoba, moja najbolja prijateljica! Moja jedina podrška, najvažnija osoba u mom životu je otišla. Mrak. Tama. Nešto se u meni ugasilo. Ostala sam bez reči, dok je neobjašnjivi krik odjekivao u meni. Kako je tako plemenito srce moglo postati plen takvog zla?! Ili ta plemenitost privlači zlo, kao plus I minus ? Ne razumem….
Nova školska godina, novi dani bez nje. Zovu me drugi prijatelji. Ali ja ne želim, ne mogu… Ništa više nije isto. Na hor više ne idem.Ne prođe ni jedan dan, a da se ne pitam zašto baš ona… Roditelji me svakodnevno teše, ali sve dublje tonem u more tuge i bola.Već dosta dugo držim sve ovo u sebi i skrivam. Ne želim da budem slaba. Svaki put kad čujem njeno ime ili njen andjeoski glas ja zaplačem.
,, Ne volim rastanke i trenutke koji kazuju da je život prolazan. ” Rekla si, Tićo. Nećemo se nikad rastati.Nosiću te u srcu, uvek, uvek, uvek….
К.B.
osvojena Druga nagrada na međun.literarnom konkursu u Ljuberađi