Dedli ulica
Rano jutro, Njujork. Ulice su još bile mirne. Napolju je bilo tek nekoliko vozača i dva, tri pešaka.
Dedli ulica je uvek opravdavala svoje ime koje znači ubojito, na engleskom. Keli je podizala prašnjavu roletnu svoje usamljene radnjice u tihom i ubojitom kvartu. Posle nekoliko sekundi otvorila su se vrata preko puta. Na svoj posao, kao i obično, krenuo je laganim korakom, ministar prosvete, Majk. Mahnuo je Keli, i nastavio staloženim hodom napred. Keli zađe duboko u radnju da pokupi isporuku. Kao prigušen zvižduk malene ptice prošao je metak kroz ministra. Keli nije primetila ništa, okrenuta leđima slagala je kutije. Zatim je začula: „ Zovite hitnu, možda će da preživi!” Keli nije razmišljala, pozvala je muža da je što pre odvede odatle.
Budi se. Evo ga. „ Ministre, da li ste dobro?”
„Suigetsu, on je pucao.”
Kao što deca skaču do kreveta i zatim legnu s mirom, tako je igrao ministrov puls na malom ekranu.
„ Oleg, priđi! Reci šta si video to jutro!”
„ Pa…Kao i obično, šetao sam na vrhu zgrade. Pomislio sam da mi se priviđa snajperista sa ljubičastom kosom.”
Dok sam još odgovarao na pitanja, začulo se neko dešavanje oko radnjice.
„ Izađite, opkoljeni ste!” Videli su da neko skače sa krova kuće. Čovek sa ljubičastom kosom, u gaćama, sa mačetom u ruci. Zatrčao se. Brzim pokretima odrubio je glave svima, osim meni. Rekao je:
„ Živi, mrzi me! Kad naučiš da se boriš dođi pred mene.”
Prošlo je dugo. Ljubičasti: „ Mali, pazi šta pričaš! Napadni!”Kjaj, japanski izgovor za završni padež kod samuraja.
Otvorih oči. Krvava oštrica virila je iz moje utrobe.
„ Još si slab. Žao mi je što moraš takav da umreš. Preneću tvojoj porodici srdačan pozdrav i neka oni završe tvoju priču, naravno, ako prežive.”
Pustio me je. Pao sam na hladno dno ispustivši dušu.
Oleg Petrekanović, 7-1 razred
Osvojio Drugu nagradu na medj.festivalu osnovaca za kratku priču