СРПСКА ДЕВОЈКА НЕКАД И САД
Последњих година често се прича о разликама у одгајању мушке и женске деце и о
одгајању деце уопште. Неки мисле да у васпитању деце треба сачувати патријархалне обрасце,
док друга страна мисли да такве норме треба у потпуности напустити када дође до васпитавања
детета. Посебно бих желела да се осврнем на васпитање женске деце, зато што живимо на
Балкану где се оно врло озбиљно схвата, али и озбиљно осуђује од стране старијих генерација, ако
не испуњава неке традиционалне вредности које су годинама уназад врло пожељне.
Током „патријархалног доба“ (доба када је патријархат био поприлично заступљен на
Балкану и када је свака породица функционисала онако како су патријархални принципи то
налагали) свака кућа је своју децу морала одгајати на одређене начине тј. по одређеном шаблону.
Шаблон је налагао да у кући највише поштовање мора да има отац (из неких извора сазнајем да
се у неким деловима Балкана није нужно поштовао овај налог, те су највише поштовање имала
оба родитеља, али осврнућемо се на први модел зато што је био заступљенији) и да његово
мишљење увек мора да се уважава без обзира на све; самим тим су и деца васпитавана онако
како је он одлучио у договору са његовом супругом. С обзиром на то да је патријархална култура
имала очекивања која се тичу особина (како духовних, тако и физичких) девојака и младића, свака
кућа је своје синове и кћери одгајала тако да им деца испуњавају та очекивања.
Девојке су васпитаване од малих ногу да поседују миран, вредан, сталожен и мајчински
дух, да негују дом у којем и живе, а исто тако да негују и воле своје укућане. Учене су да гледају
своја посла и да не противрече никоме и ничему, а посебно не оцу/ родитељима, што доводи то
тога да девојка тада није имала право да искаже своје мишљење; народ је овај кодекс понашања
сматрао великим квалитетом девојке зато што је то значило да она неће започињати сукобе у
својој будућој породици. Физичке карактеристике лепе и пожељне девојке биле су дуга, уредна и
здрава коса(у народу је значила плодност), витак стас, уредна скромна одећа и здрав тј. „једар“
изглед лица који је подразумевао велике трепавицама наглашене очи умиљатог погледа, румене
образе и румене усне. Сваки отац и мајка желели су овакву девојку за свог сина. Када смо већ код
удаје, отац је бирао за кога ће његова кћер да се уда. Углавном су очеви бирали младиће из
угледних и финансијски добростојећих породица. Тако су били сигурни да је њихова кћи дата у
сигурне руке“. Ако се првих 15–16 година неке девојке не одигра по овим принципима, ако не
поседује неку од горе наведених особина, ако породица не успе да је уда, народ би почео у
тајности да оговара и осуђује породицу девојке. То је била некадашња српска девојка.
Скоро свака данашња српска девојка има скроз супротан живот од ове некадашње.
Данашња српска девојка живи много слободније, нема директног притиска патријархалног
васпитања, може да искаже своје мишљење, може да каже не, њена личност не мора да се уклапа
у образац понашања и особина која је морала да поседује њена вршњакиња из прошлости, може
отворено да буде радознала и да научи још нешто поред одржавања домаћинства, не мора
присилно да се уда за некога ко јој можда не одговара и што је најважније, не мора да испуњава
ничија очекивања.
Људи су схватили да не треба претеривати и да не треба ни једно живо биће да се васпитава
према неком друштвеном конструкту (који је у овом случају екстреман), већ онако како родитељи
детета мисле да је исправно.
Моје лично мишљење о васпитању девојака, а и уопште деце, није још увек формирано. Са
моје тренутне тачке гледишта увиђам да апсолутно свако васпитава своје дете онако како он
схвата да је исправно и на основу тога закључујем да друштво не намеће никакав обавезан и
нужно пожељан вид васпитања. Када бих ја била родитељ своје дете бих васпитавала онако „како
налаже златна средина“ зато што мислим да друштво стално тежи ка неким екстремима који
касније увек праве притисак на некога ко се са тим екстремом не слаже. Била то једна или друга
страна екстрема(у овом случају патријархално и неки други вид васпитања који нема неки
званичан назив, једино што знамо јесте да је потпуно супротан оном првом), увек мислим да
треба наћи баланс између та два.
Милица Миливојевић 8/1