Istina o zivotu- Katrinka Jovana

Istina o Ĺľivotu

 

Čija je greška,

što te plave oči suze?

Čija je greška,

kad neÄŤiju majku nebo uze?

Čija je greška,

što se umire bez hrane?

Čija je greška,

što neko ne zna za lepe dane?

 

„Neću da jedem, ne volim krompira!“,

reÄŤenica je koju ÄŤesto ÄŤujemo,

pa hajde, zapitajte se malo,

da li ono dete u Africi bira?

Ili moĹľda ostaje gladno,

pa onda zauvek sklopi okice,

i to dete je neÄŤije, jadno!

 

Toliko ljudi napušta svoju decu,

strašan je osećaj gledati ih kako odlaze…

Eto, i to samo zato jer su se puino svađali,

ili je tata našao drugu ženu,

roditelji, ako ćete ih već ostavljati,

zašto ste ih uopšte rađali?

 

Ljudi za oduzimanje tuđeg života,

dobijaju po deset godina zatvora,

puste ih u svet uz reÄŤenicu:

„Ma šta je to, obiÄŤan smrtnik jedan“…

Ali ne, nisu u pravu!

Zamislite kako je porodici nastradalog,

 svaki život je podjednako vredan!

 

U današnje vreme malo ljudi shvata

da su svi na ovom svetu isti,

da svi trebaju da imaju ista prava,

a ne samo zato što je njegova

tetka žena rođaka gospodina predsednika,

da je on poseban, pa nema veze

ÄŤak ni ako padne koja glava.

 

Mnogo je maminih razmaĹľenih princeza,

koje ne žele „Adidas“ jer Bože, „Nike“ je njihov san,

ajde te devojÄŤice pustite u svet!

Kladim se da propašće sve za jedan dan.

 

Prava ljubav skoro da i ne postoji,

Ko još u ovom svetu zna iskreno da voli?

Nekad su to znali baš svi,

a danas?

Danas kad zavoliš, samo se još više povrediš,

jer sve je više ljudi bez srca…

 

Danas se devojke osvajaju novcem,

nekada to nije bilo tako.

Devojku je osvajao onaj koji se bori,

a ne neki krelac koji vozi Ferrari,

danas samo pokaĹľe zlatan prsten

i osvoji devojku lako.

Nekadašnji momci su bili hrabri,

jaÄŤi od svih Ĺľivotinja,

Danas su to sve samo kukavice pune para,

jer ipak, izgled je bitan

i nema veze što je u grudima sirotinja.

 

O sreći da i ne govorimo.

Razumite ljudi,

nije sreća u lepoti i skupim autima,

sreća je tamo gde je osoba

koja te zna nasmejati,

čak i kad poželiš da nestaneš,

i to treba da bude jasno svima.

 

Koliko samo sinova ode u svet braneÄŤi svojuz zemlju,

ko njih uopšte tera na to?

Niko, oni sami odbacuju svoje sne,

i ostavljaju uplakane majke na pragu Ĺľivota,

čekajući svoja čeda nazad,

iako znaju da su šanse da se vrate minimalne.

 

Ratovi se vode svuda u svetu

milione neduĹľnih ljudi strada,

i niko se tu ne pita da li Ĺľeli ili ne,

samo ih izvedu na neku praznu poljanu,

i ubiju ih kao pse, i Ĺľene i decu, baš sve…

 

Svi ti ljudi dobro znaju,

da nema svrhe ubijati se,

ali ipak nastavljaju i evo opet,

svi se na staro vraćamo,

opet krvi na sve strane,

pa se još neklicina ljudi zapita:

„O Bože, čije li to grehove tako skupo plaćamo?“.

 

Mnogo je još ovakvih „sitnica“

zbog kojih ljudi zaboravljaju,

na tuće kvalitete, mogućnosti i prava,

u ovom surovom svetu

opstaju samo oni snalaĹľljivi,

zato nemoj ÄŤekati!

Nemoj odustajati!

Bori se za svoje mesto u svetu,

jer u suprotnom-ode glava.

 

Jovana Katrinka

VII/3