„Слушајући музику, сетио сам се…“
Музика је једна од најважнијих ствари на свету. За сваког она значи нешто друго. За мене она печати успомене. Свака песма, мелодија, свака лествица или чак само један тон подсећају ме на посебан део књиге која се и даље пише. Она ствара и затвара ране. Садржи сваку моју успомену, од раног детињства до данас. Она је као невидљив дневник који може бити прочитан само чулом слуха. Свака нова мелодија значи нову записану успомену. Моје прве дане школе и нове другаре. Сунчане, срећне дане и црне, тужне ноћи. Прву симпатију, као и прву праву љубав. Моменте у којима сам био несташан и нисам размишљао. Моменте у којима сам био паметан и добро поступио. Тренутак у којем сам се нашао у наручју за мене значајне особе.
Музика је неопипљива, неухватљива, али, у исто време, све на свету.
Мате Цолић, 8.1
„Слушајући музику, сетио сам се…“
Сваког дана пустим себи неку песму. Једног дана, слушајући музику, сетио сам се свог детињства.
Када сам било мали, мислио сам како после мог рођења мом животу никада неће доћи крај. Сваки дан проводио сам са својим родитељима у игри. Осећао сам се лепо, а осмех ми се није скидао са лица. Волео сам аутиће, животиње и авионе. У својој соби имао сам много аутића – пуну полицу. Сваки дан сам се играо њима. Омиљени ми је један сиви БМВ. Сетио сам се када ми је ујак донео један ферари; тај ферари могао је да отвара гепек, врата и хаубу. Он је у мом власништву, у возном стању, био чак пет минута, пошто сам га ја, из непознатих разлога, забио у зид. Зид је остао читав, али ферари није. У својој соби имао сам и пуно животиња, а омиљена животиња био ми је коњ. Сањао сам како ћу једног дана на хиподрому видети правог џокеја како јаше коња. Сан ми се остварио – видео сам све то, а после сам и ја сам зајахао коња. Детињство је све брже и брже одмицало; мање сам се смејао, престао сам да се играм аутићима и са животињама.
Како су сећања нестајала, песма коју сам слушао ближила се крају. Размислио сам како ћу уз мало труда и рада стићи до седишта сивог БМВ-а, како ћу гледати џокеје и повратити тај, некада стални осмех на лице.
Немања Ђаковић, 8.1
„Слушајући музику, сетила сам се…“
Музика има једну важну улогу у мом животу, као и код других људи. Она пружа срећу и радост.
Музика је увек била око мене – почевши од мог рођења па до сад. Кад сам била беба, мама ми је пуштала своје омиљене песме како би ме успавала. Кад сам постала мало старија, музика је и даље била око мене. Слушала сам је док сам јела, док сам се играла играчкама, док сам цртала… Волела сам да гледам видео-спотове песама које су пуштали на музичким каналима. Мени је било фасцинантно како су ти људи плесали и певали и колико слободе су имали, јер сам и ја желела да се осећам тако. Сада, кад погледам уназад, мој укус у музици се променио, и смешно ми је какве песме сам волела пре пар година. Често посећујем канале на интернету на којима су те старе песме и присећам се тих времена кад сам плесала и певала у својој соби. Те песме доносе сећања на рођендане, породична окупљања или само на један обичан дан. Музика се мења, као и људи, али понекад је добро погледати мало уназад и сетити се тих лепих (а можда и тужних) момената. Волим тај осећај пријатности кад послушам неку стару песму.
Музика је важан део мог живота и волим какав утицај има на мене и на моја осећања.
Ива Киш, 8.1