„Куде иде овај свет?“
Овај свет се доста покварио откад су људи на њему. Људи узимају више него што им треба и мисле да то никако не утиче на ову планету.
Због свега тога јавља се доста проблема, као што су глобално загревање, разне болести… Велики проблем је и однос између људи, појаве попут расизма… Нисам сигурна зашто то уопште постоји с обзиром на то да су друге расе међу нама откако постојимо. Стварно нема смисла да се према припадницима неке расе, која није наша, понашамо као да њихов живот не вреди. Следећи проблем би били хомофобични људи. Они мисле да су хомосексуалци болесни и да ће ићи у у пакао због пола који воле. Свако има право да изабере кога ће да воли; нико не може то да забрани.
Сви би требало да пробамо нешто да променимо на боље или бар да се трудимо, јер самим тим што мењамо себе и начин на који размишљамо и како се понашамо можемо да утичемо на друге и на то како они поступају и мисле. Постоји превише проблема на земљи да бих причала о свима њима. Остаје ми само једно питање: „Куда овај свет иде?!“
Ангелина Ђукнић, 8.1
_______________________________________________________________________________________________
„Куде иде овај свет?“
Човек је од свог настанка еволуирао, али – да ли томе долази крај? Да ли се човек полако враћа у своје првобитно стање длакавог, примитивног мајмуна?
Ево нас, 2016. година. Технологија се развија из дана у дан, нема светских ратова, људи (као раса) у одличној су позицији за развијање… Али, нажалост, не изгледа како да се развијамо. Савремене генерације свакодневно примају погрешне информације од погрешних људи, али то није једини проблем. Слушају свакодневно којекакве Карлеуше и Бубамаре, које певају о парама, а не о љубави. На телевизији се емитује „Фарма“, што је поприлично добро име с обзиром на то да су тамо само краве и свиње. Још један велики проблем је политика; сваки дан нам пљују у фацу, не дају нам да размишљамо сами за себе и причају о Београду на води док 70% становништва једва плаћа кирију. Данашња деца седе по цео дан за компјутерима, лаптоповима, уз телефоне. Ево, признајем, и ја сам један од оних који седе код куће по цео дан. Знам да није здраво, али са ким да идем напоље кад нико неће да изађе? Видим децу како изађу у град само да би негде села и узела телефоне. Не, у ствари, ми не идемо уназад, ми се преварамо у роботе, роботе који не мисле својим главама и једини начин да разазнамо ко је ко биће по серијском броју.
Има пуно лоших ствари на овом свету, али не би требало да мењају човека на горе… И сад једино што можемо јесте да се упитамо – куда иде овај свет?
Вук Алексић, 8.1