„У мојој глави“

У мојој глави налази се ролеркостер емоција и експлозије хормона које ме чине другом особом.
Пролазим кроз пубертет, што значи да се много тога мења. На питање „Шта се то мења?“ могу одговорити овако – све је досадније, лако ме је изнервирати и, полако, свет више не видим као свет дуга, него какав заиста јесте. У својој глави увек вртим сличне теме, о којима никад пре нисам размишљао. Размишљам о небитним стварима, које увек терам од себе, али се враћају. Онда почнем да размишљам о позитивним деловима пубертета. Почнем да размишљам како сам се уозбиљио, како сам све већи и одговорнији. Те особине донеле су ми боље оцене, бољи избор пријатеља и више разумевања. Кад сам са пријатељима, било на кошарци, било у граду, те мисли нестану, јер имам некога ко ме разуме.
Ово је фаза која ће ме провести кроз луде авантуре али, поред тога, и претворити у одраслу особу. Што више мислим о томе, то се више надам да ће што дуже трајати.

Видак Вукадиновић, 8.3

________________________________________________________________________________________________

„У мојој глави“

У мојој глави има безброј тајни, мисли, брига, обавеза.
Мислима често одлутам у прошлост, будућност или измаштани свет. Многи верују да се прошлост не може вратити или да је за то потребан времеплов (или неко чудо), али многи греше. За то је само потребно мало маште. Будућност је могуће предвидети. На пример, испланирати шта ћемо сутра радити. Сутра спада у будућност која је јако близу. Она има много нових ствари, тако пуно изума, који ће тек бити пронађени. Али, најбоље од свега тога је то што ми не морамо да је чекамо, јер је ми стварамо. У измаштани свет спадају све наше жеље које не могу бити остварене или нешто сасвим бајковито, што је одувек било немогуће, а ни у предстојећим годинама не може бити остварено. Свако мора имати обавезе иако је много лакше без њих. Учење, рађење домаћег, вежбање, одлазак у школу... све су то обавезе. Сваки дан – обавезе. Ни не приметимо колико их је. Али, ипак их сваки дан обављамо. Неки пут их је превише, али човек је прилагодљиво биће. Временом, све дође на своје место.
У мојој глави се свашта ради. Од мисли и тајни – до обавеза. Све има свој разлог, место и време. У стварности све мора да буде по правилима. У мојој глави машта и мисли немају границе. У мојој глави се свашта ради.

Ања Зечевић, 8.3