Размишљам о....
Дани пролазе. Време пролази. Свему долази крај. Свему, смо не мојој тузи. Осећам да стојим залеђена у времену и простору. Не крећући се ни напред ни назад, ја нити напредујем, нити назадујем. Стојим у месту док ме држе демони прошлости. Не дозвољавају ми да будем срећна, а све око мене приказују црно. Не могу да их отерам, они се увек враћају. Не могу да побегнем од њих, бржи су од мене. Стално седе поред мене. Јасно их видим док ми шапућу да сам безвредна. Уморна сам од свега. Од школе, од себе, од свих.
Мислим да сам сама крива за све ово што ми се дешава. Сви моји проблеми били би решени када једноставно не бих осећала, јер осећати овако дубоко је и благослов и проклетство.
Синоћ сам сањала јако чудан сан. Стајала сам у соби пуној папира. Узела сам један који се налазио на гомили папира. Уплашила сам се чим сам видела његов садржај. Од страха сам га испустила. Брзо сам узела још пар, али сам се исто осећала и реакција је била иста. На сваком папиру је писао по један мој проблем, по један разлог за сузу. Ова соба је садржала ствари које сам желела да заборавим, ствари које су биле сакривене у најмрачнијем кутку мог ума. А сада ме је то стигло, задајући ми суров ударац.
„ Заборави све ове проблеме, твој највећи проблем је стварност. А она уме да буде гадна. Није лепакаонашисветови..",чуласамглас иза себе.
Окренула сам се и угледала петнаестогодишњег дечака. Имао је најлепше модроплаве очи које сам икад видела. Бројни ожиљци красили су му руке. Сваки је сведочио да је често ратовао са својим умом. Ногом је благо шутирао папире. „ Ко си ти?", упитала сам знатижељно.
„ Није битно. Битно је само да ја теби желим да помогнем. Видиш, твој проблем није проблем, већ твој став према њему. Док се неки људи не кају ни за шта, неки се кају за све и то их уништава. Тако и ти..", рекао је мирно.
„ Не разумем", одговорила сам тупо." Удахнуо је дубоко и смирено и полако рекао: „ Ако желиш да једноставно угасиш осећања, притисни онај прекидач."
На белом зиду иза мене је заиста био прекидач, само што га до сад нисам видела. Без размишљања сам му пришла и притиснула га .
Одједном потпуни мрак. Будим се и схватам да касним. Дан креће, демони су ту. Наизглед, све је исто. Све, осим једне ствари – не осећам ништа. И тако, након најбољег дана у животу, долазим кући.
Увече поново сањам сличан сан. Стојим у мрачној соби, не видим никог, само чујем глас : „ Мислим да си добро одлучила и да ниси зажалила. Жао ми је, не можеш то да промениш више. Овде је превише мрачно да би пронашла прекидач."
Ни не покушавам да га нађем, ни не желим. Овако је много боље и лакше.
М.А.
рад је учествовао на наградном конкурсу